О представничкој влади

908

владп. „Монопол“ грађанске службе, противу кога се толико бори, јесте као и монопол судских звања у рукама, стручних правника; и кад би се он укинуо било би као и кад би се судска места у уестминстерској дворани отворила, па уступала онима, који први дођу и донесу од својих пријатеља сведочбу, да су понекад у Блекстонову Ењигу загледали. Ако би се икад усвојило ово: да се шиљу људи из ове земље, или да се они рабре, да иду „на страну да се грабе око високих звања, пре него што би се за њих изучили и спремили пролазењем кроз нижа звања, онда би се најважнија звања бацила светским протувама које никакво послено чуство ва земљу или за рад не веже, који никаквих предуготовничких наука учили нису, и који само грамзе да што брже новаца стеку, па да се у Европу врате. Сигурност земље јесте у овоме: да сеони који над њом треба да управљају, још у младости пошљу тамо као кандидати, да би започели од нижих звања, па онда да би се према способности коју би довољно осведочили, помипали на виша звања, или не помипали. Систем источне индијске дружине имађаше ту махну што је поред све бриге са којом се најбољи људи за најважнија звања тражаху, сваки званичник који би само у служби остао, најмање способан као и најспособнији, могао сигурно очекивати, да ће најпосле у овоме или ономе облику унапређен бити. Не треба заборавити да и они од тих званичника који мање способности имађаху, беху људи који су се за своје званичне дужности спремали, и који су их више година бар без нечасти, пред очима и под влашћу једног предпостављеног, извршивали. Али, ако се тиме и смањивало зло, опет је оно знатно било. Један човек који никад не може да се успособи ни за што више, него само за једно потчињено звање, треба да остане за целог свог живота потчињени званичник, а његови млађи треба да, га претеку ако су способнији. Мимо тога ја не знам ни за какву махну у систему индијског постављања званичника. Нај-