О представничкој влади

304

већа поправка која се у томе систему учинити могла, већ је учињена, и то је, да они који звање добити желе, буду дужни положити испит, па онда да се изаберу који се на испиту најбоље покажу. Такво наређење не само да даје могућности, да се званичници узимају из реда људи од више ревности и способности, него се оно препоручује и тиме, што поред њега између оних воји траже звање, п оних који имају гласа у постављању званичника, нема никаквих личних свеза, осим случајних.

Није никако неправо, да се само тако одабрани и и спремљени јавни званичници бирају исвључно за она звања, за која се иште стручно знање и искуство у пнтањима Индије. Ако би се врата за виша звања, без пролаза кроз нижа, отворила ма само и за извесне прилике, онда би људи од утицаја непрестано куцали на та врата, тако да се она никад затворена држати не би могла. Једини изузетак требало би да буде постављање на звање које је од свију највише. Вицекраљ британске Индије требао би да буде изабран између свију Инглеза са његове велике опште способности за владу. Ако он имату способност, он ће бити у стању да распозна у другима, и да у потреби за своју цељ, оно стручно знање и суђење у мештанским пословима, које он сам није имао прилике да прибави. Има здравих разлога зашто вицекраљ не треба да буде члан правилне службе. Све службе пмају више или мање својих сталежких предрасуда, од којих врховни вођ треба да буде слободан. А није вероватно, да ће људи који су свој живот у Азији провели, па ма колико способни и искусни онн били, имати најнапредније евронске пдеје у општој државничкој вештини, које главни вођ треба са собом да носи, па да их са резултатима индијског искуства споји. Па онда, ако он припада другоме сталежу, и особито ако га је поставила друга власт, он ће бити слободан од личних предрасуда, које би га могле довести у заблуду кад поставља званичнике. Таквог јемства за поштено постављање знанич-