Пастир

74

затвори, тамнице; међу суграђанима — подозрење, неповерење, еупарништво, сплетке; у законима — суровоет, самовољство, воља деспотова ; у судовима — пристрасност, поткупљивање, неправде, безакоња; у свима грађанским одношагима — тарење, нротивборство, себичност, несигурност Ко ће избро 1 ати све злосретне последице деспотичких влада старога света! У обзиру међународном сваки народ гледаше на себе сасвим себично, као на Гедиии одличан народ у човештву, као на избраника божиГег, у коме се морагу да доврше судбе света. А одовуд — вечна свађа међу племенима и народима. Худеш сматраху друговерце горе него нечисту животињу; друговерци презираху Худеге као ништавно племе, ко!е ге одано наггорим празноверицама и источним бунцањима. Грг,и држаху, да су само они достоши имена човечтег, асвеостале народе називаху варварима т. I. двоножним животињама, коге несу способне за право човечанско усавршавање. Римљани поштоваху човечанско достоГанство само у римским грађанима, а све остале људе презираху као наггоре робове. По овоме сва међународна нрава свођаху се на Гедино право Гачег и силнтег. Свакидашњи ратови беху неизбежни и свакад истицаху из надмашности грубе силе. Ратови тога времена свршаваху се страшним крвопролићем, тешким ропством, разрушењем вароши, опустошењем земаља а често 'истребљењем свигу становника из реда. Многољудне вароши старог света — Вавилон и Нинивша -— збрисаше се с лица земље. У време последњег опустошења Палестине од Римљана иетребљено 1е, по сведоџби историГе, више од милшуна ХудеГа. А то све због тога што непригатеље не сматраху за људе, а рат држаху као средство, кошм се утамањуХу неприГатељи, а не као начин, кошм се повраћа праведни поредак ствари и тцшииа, тако нотребна за усавршавање сваког човека и свега човештва.

(Наставиће се.)