Пастир

228

жик>м, свако преступљење одузимље од душе здравље а проузрокуге болест. И ова 1е болест далеко грђа од болести телесне, 1ер она на свагда може унесрећити, удалити душу од Бога, а п<> овоме од среће и блаженства. У радости због свога телесног оздрављења разслабљени могао Ге заборавити за свогу душу, па зато му Господ нри сретању у храму напомиње ово: Се здрлкг шлх еси, кх том^ несогрћшли, дд не горше ти что нг(дет 2 , т. I ти сн сада добро оздравио; но пази и не греши у напредак, да ти се не би што црње догодило. Оздрављеник кад види сад овде, да 1е Исус она[, кош га 1е излечио, отиде к старешинама и властима, и сад им тек каже, да Ге лице ко!е 1е њега излечило Исус, кош се друкче зове Христос.

Таквим начином император узео беше нраво, да намењу1е и бира Гепископе бар за знатшпе катедре и веће вароши. А ово, што он беше узео у своге руке и изтргао ту власт од сабора, било ге узрок, тс се у цркви заведоше онакве грдне интриге и иодмићавања. Духовенетво због овог изгуби свогу самосталност у унрави црквеног а с тим загедно и наравствену важност свогу, и поче све више и више да се удаљава од народа, да напушта његове интересе, коге Ге дужно било заштићавати и бранити, ноче да се подвлачи цару и царским великашима, кошма толико ласкаше и улагиваше се. У то1 страни, где владаше од памтивека деспоцша, демократска — народња заузетост хришћанске цркве, кога беше тако снажна у прве векове хришћанства, не беше успела да искорени то жалосно мешање земаљских ствари с небескима. Константин, његова деца, Теодосше управљаху црквом тако исто самовласно, као и са церевином, и црква