Пастир

307

и сада хош не дахе оног обавешћења, оног разума, кохи им обећан беше по доласку светог Духа. Он им само одговара: „Н^стб влш« рдз^м-кти крешнд и л^ктл, гаже Отецх положи ко своси вллсти, па затим их изводи на гору хелеонску и узноси се на небо. Нриродно хе дакле, да хе ово морало изненадити ученике, да су они дуго и за много гледали за Исуеом, хер су мислили, да он оде на свагда од њих, да се срце раздваха од оног, кохи за њих беше све и сва. Но зато с каквом радошћу, с каквим успокохењем враћаху се они у 1еруеалим, кад им небеске силе хавише, да ће им учитељ и опет у свохе време доћи, и кад их таквим начином колико толико обавестише о тагни његовог доласка на земљу и одласка на небо. . . . Браћо хришћани! Растанак 1е у опште тежак, нарочито растанак с божанственим и прељубазним другом човештва! И сваки од нас тек при овох хеднох успомени осећа као неку празнину у срцу и души свохох, па запиткухе у мислима: зашто Господ не оста на свагда међу нама, да нас непосредно учи и наставља , да нас непосредно руководи на нуту добра и правде. . . Но вера света попуњава ову нразнину у нама, као што ху 1е попунила и код ученика његових. Она нам улива речи христове, кошма он тешаше свохе ученике, а преко њих и све свохе верне. „Та одлазим од вас, али сам оиет свагда с вама, кад сте год сабрани у име мохе; одлазим да вам пошљем Духа Утешитеља, кош ће живети у душама и срцима вашим и обучавати вас у свакох истини; одлазим , да вам спремим место на небу. а потом пдки пр'шдг>, и поимг> кш севТ:, дл идкже Дзг еслш и ш в^дете. Таквим начином одлазак хвегов нихе савршени растанак са светом већ прудужење благодатног царства, започетог на земљи. Он нихе ни дошао на земљу, да подигне некакво царство земаљско , но да спреми људе за царство небеско, т. х. да скине с људи проклетство, да их прероди унутрашње,