Пастир

340

би се сад Аристотело 1авио међу нама, њега би заслепио блесак нове науке; он би био слаб као дете према данашњоГ радиности, уметности, вештини вогено!. Астрономига Ге измерила земаљску куглу , измерила њену висину , ширину , дубину ; пронашла нове светове и обим погледа на ове безкрашо раширила. Природне науке назреше и у таше силе, коге бегаху дубоко сакривене у недрима земље наше, у оне силе, о кошма стари нису имали ни нагађања. Она већ испита магнетизам, електризам, па одреди њихове законе. А примена ове снаге к животу зар не створи све то, што понови лице земљи нашоГ? Налик на Аристотела, усред ових техничких и природних успеха стош изненађен и погдекош син нашега доба, и његову душу потресаГу мутне мисли. Може л’ бити, мисли он у себи, да у овом савршено новом свету, у овима непрекидно промењивим одношашма, шш има места и за стару цркву? Зар не мора и она пасти, као што падоше и сви други старински погледи ? Оно Ге тако, рекао би човек. Но покраГ свега неизмерног напретка опет остаге нешто , што Ге свагда 1едно: Човек 1е смртан , човек умире и мора умрети. У свима 1е нама и сада, пошто 1е протекло 2000 година, на } 7 стима хедна и иста мисао, хедно и исто питање, кохе нам силно и против воље продире у душу и не да се ничим одбити: „шта ће бити после? Може л’ бити, да хе моха судба таква иста као и бесловесне животиње, коха 1е изашла из праха, да се тек за хедно магновење огрехе дневним светилом , па да затим опет кане у ноћ —ноћ вечности? .То 1е тешко питање, кохе као нека авет лута и по нашем напредничком времену „шта хе после?“ „И дан и ноћ — вели Тустин философ — размишљао сам ха о том питању; туга и невеселост хтедоше ме уморити и снага ме поче из дана у дан да издахе. Та полетех на сва могућна задовољства, но жаока продираше ми у душу