Пастир

242

„Ви кош сте познали на себи шта Ге студен држим знаћете, како Ге бити морало страшно то мучење. Другом коме не бих се ни наканио да описугем те страхоте. Тело на зими нашре помодри , у колико се крв егусне. За тим цело тело почне дрктати и тресе се, зуби звекећу, жиле се стегну и цео труп у кочи се и стегне. Тешко Ге описати ове болове пером — то се неда. Па онда настане севање у костима, и то кроз сами коштани мозак: али хе особити бол у оним удовима, кош су премрзли. Не прође много времена — и удови хедан поГедан почну да одпадагу, и то нашре они краши, а изгледаГу као опаљени; Гер што Ге Гошт заостало топлоте у телу, та бега с крагева унутра у тело; а смрзнуте удове оставља као мртве. Али тешко заосталом трупу, куда се крв слегла, гер ту су тек самртни болови, кош престану, пошто тело остане мртво.“ „И тако они бише осуђени, да проведу целу ноћ под небом на зими, коГа беше толико Гака, да се вода у гезеру смрзла, а дуж Гезера беше насељена варош, где пострадаше ови свеци. За онда 1 е то Гезеро изгледало као кавво равно поље и људи прелазише иреко њега као по тврдо 1 земљи и реке у околини престаше тећи, у колико су се заледиле, и вода ио себи мека, поета тврда као камен. Оштар ветар од севера умртвио ге све, што беше живо.“ „Кад мученици саслушаше пресуду тако грозну — судите каква 1е морала бити њихова неустрагаљивост — сваки 1 е с радошћу свукао са себе хаљине и сви скупа потекоше смрти у натеч, при онаког студени. И ту пооштраваше Гедан другог, као да иду да деле благо. „Нескидамо ми своГе хаљине са себе говорише они, него „одбацамо старога човека, кош се распада у жељама преварљивим. (Еф. 4. 22.) Славимо те господе, што уз хаљине екидамо са себе и грГех. Змша нам даде хаљину, ал 1е Христос скиде с нас. Ра1 Ге пзгубљен, нетреба нам одећа, нит нам може повратити раГа. Шта ћемо кратити Господу у име накнаде