Пастир

119

тиру тело наше: — душа обамире од толиких беда! Незнамо како н вуда да идемо, где да се склонимо : тумарамо , тужни бескућници то тамо то амо, као год и летљиве птице, или као варљиве светлице ноћне. Или ево како се Гош може да нацрта наш положаш отргнути и удаљени од тебе (Цариграде), ми емо ипак уза те, мисмо свуда с тобом, неодељиви од тебе као што се често не двоге душе другова и аво су друг од друга одвогени телом. У заман ми кукамо за тобош, као год што узалуд туже животиње кад их Гедну од друге раставе, кад их похватаГу ловци те мету у провидне стаклене влетке. Гледећи своГе затворене овде, али нисмо устању те да их се дотакнемо и сГединимо с њима; залуд се они скупљаГу око клетке у тузи и невољи с тога, што њихов положаг садањи нвхе као отпре. На исти начин можемо и ми да тебе гледамо, да ти се примакнемо, престони наш граде, али да уиђемо у тебе без препреке, да те опипамо без опасности, ка што беше пређе, то не можемо : Нас заслања (раставља) од тебе. као нека стена тврђа и од ставлеке, варварска вохсва.“ „Што нас порази, ти Господе, и што нам нема лека? Признахемо Гоеподе, наше грехе, и не правде нагаих отаца: окани се срџбе, благи Господе, не забаци престо славе твохе! Казни нас Гоеподе, да се не отуђи наша душа од тебе , али у суду а не у љутини, и не дах да изнемогнемо! Изли љутину твоГу на народе што те не упознаше и кохи не призиваху имена твога.“ Ти си наш отац Господе! Ти си творац, а ми смо чињеница и дело твохих руку. Погледах и види наше држање: наслетство наше а у туђинским рукама ; наше куће у дошљака. Оврати нас ка теви те ћемо се овратити, и ионови наше дане као нређе. (Плач 5, 21.) Сад ми пристохи и време хе да употребљухем у еадањим приликама реченице св. нисма. Али ме већ изневерава реч моха: она изумире захедно с тобом отачански граде, учитељу речитости, као год што