Пастир

461

вана на старинским летописима. Ово 1е био Гедини узрок, те о Србима за пуно 250 година незнаде се иотпуно: дал’ су Хришћани или незнабожци. За то, што 1 е Гедна половина српског народа примила Христову веру на две стотине година раниге од друге половине; и за то, што су били ратови међу њима за цело то време, опет нетреба мислити, да Срби до Ћирила и Методига нису примили Христову веру. По нашем мнењу, ово се може обгаснити тиме, што нико ниге примао особитог учешћа, нити Ге ее старао толико о крштењу српског народа — као што смо већ на гедном месту имали случаг ту исту мисао исказати. У осталом, може се и тако предпоставити, да Ге се крштење српског народа започело Гош у VII. веку, па Ге се мало по мало међу племенима ерпским распрострањавало до царовања Василта македоњанина, а у то време, зна се, да се и проповед Ћирила и МетодиГа почела нагло распрострањавати. — А да ее то тако било, види се из тога, што Христова наука нше наилазила нинакакве препоне са стране незнабожаца — Срба. Кад би се народ силом нагонио, да нрими Христову веру, у сваком случагу, мучно би се у томе успело — па ма како он мален био и ма како подготовљен за примање нове вере. Неки иеторици, да би потврдили то мнење приводе за доказ непрестану борбу Срба — незнабожаца са Србима — хришћанима. Но треба знати, да ова борба ниуколико нше на себи носила карактер борбе религиозне, већ Гедног жупанства против другог као што ле се то продужавало и после, (до XIII. в.) кад Ге већ сав народ примио Христову веру. Тедини Факт у историш српске цркве, у коме се огледа упорство са стране српског народа примити Христову веру — били су Неретчани, — другчте прозвани — „тгани“ кош живљаху на Гужно1 страни Ерцеговине. Но ово се може сматрати као изузетак, тим пре, што Ге овај део српског народа помешан био с другим народима, и бавио се но већо! части хагдуковањем (разбоши-