Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

М ПАВЛЕ ПОПОВИЋ

Свршивши гимназију, Ненадовић се уписа у Лице; који је онда, тек пресељен из Крагујевца, био у једној малој општинској кући уз саборну цркву и које нема више, Он је ту био „слушатељ | године философије“, како _се сам тада потписивао. Чисту философију тада је предавао Коста Бранковић, који је и доцније, све до 1865, неких тридесет година,

држао ту катедру на Лицеју и на Великој Школи.

и којега су се многи његови ђаци сећали „најњежнијом ученичком признателношћу“. Милан Кујун- фић, један из последње генерације његових ђака, признавао је да су му предавања била „пуна дражи“ и да је имао „природно осећање“ и „богато искуство.“ Ненадовић се тако исто лепо сећа свога

професора. „Наш добри професор Бранковић — каже

он 1852 — лежи ми на срцу, јербо ме је извео и упутио у пољу философије и зрелијег мишљења“; он је, — као и после један берлински професор (Мишле) — допринео да „моје детиње ограничене

мисли“ нађу себи „вечиту неогргниченост, и слободу

мишљења, расуђивања и по својим сопственим убе—

ђењама пресуђење“. Бранковић је доцније био при-

јатељ и друг Ненадовићев; једне године, он је место:

овога, уређивао ЈТумадинку.

После прве године, Ненадовић остави Лицеј. Отац. му беше имућан, и могаше га послати на страну; тако Ненадовић оде у Праг с јесени 1844. „Ја бих могао пео свет обићи — каже Богобој Атанацковић кад је три четири године доцније посетио чешку престоницу — ал' за себе згодније место не бих могао наћи него што је Праг“. Ненадовићу се Праг "није толико допао „бар не у почетку. У једном писму од 8 августа 1544 које је послао из Прага друговима у Србији, види се да је сувише волео своје другове и Србију, те су му растанак и њихово одсуство пали теже. Али се брзо „снашао“. Одмах је купио шешир, а „капу“ оставио; ваљада је то била нека српска ђачка капа. Био је врло весео; гледао је у опери Велизара: сви су плакали, а он се смејао. Друштво је такође нашао убрзо. То су били: Јован Стефановић Ви–