Писци и књиге IV

нови песници 149

Нове Песме Г. Ракића су понос наше књижевне генерације, и једна од најбољих књига које су изишле за последњих двадесет година. И ако у стварима поезије што вреде овакве одсечне оцене, ја бих рекао да су то најбољи стихови који су код нас од Војислава, Илића па до данас написани. Г. Ракић је успео да буде песник без позирања, дубок | без нејасности, речит без емфазе, узбуђен без! патоса. Он је био одвећ скроман када је казао:

„Нико неће знати Да некад бесмо први, премда мали, Колену нашем да смо као мати Нов језик с новим осећајем дали.

Данас се види и зна, и то ће остати у нашој књижевности: да је Г. Ракић био један од првих и најкрупнијих међу онима који су облагородили српски књижевни језики у лепоти проширили и подигли српску душу.

АЛЕКСА ШАНТИЋ.

Шјесме. Орпска Књижевна Задруга, 135. Београд, 1911.

Г. Алекса Шантић нема „мртву душу“, и оно што пева није ни „поезија трулежи“ ни „поезија грча“. Он је душевно и духовно здрав човек, који искрено пева оно што осећа и чији стихови су, што рекао један модерни пес-