Писци и књиге IV

СТЕВАН СРЕМАЦ 51

социјалиста. српеког, не говори језиком Светозара Марковића, него језиком либералиога историчара Милоша Зечевића, чија је Историја Света бплатлавна духовна ризница либералнога, слободњаштва у Србији. Када Сретен пише: „Напред ! то ће ми бити девиза да од ове Вандеје начиним „иронду“, када се на својим дописима потписује „Пивар Сантер“ и „Глумица Тероања“ онто не црпе из Србије на Истоку п Штаа да се ради, нето из „Зечевића Историје Света“, како сам Сремац на једном месту признаје.

Свирепо би било на томе дуже заустављати се, али није без интереса показати како је традиционалист Сремац устајао против једне велике традиције нашег духовног и културног живота, и како је у својој страначкој заслепљености, игноришући потпуно и најскорашњију историју, мислећи да вређа своје противнике, тукао своје рођене једномишљенике !

0 политичким идејама Стевана Сремца било је овде дуже говора, дуже можда но што би требало, зато што је Сремац на њих много држао, што им је у свом делу дао много места, и што је ретка његова приповетка где није показао своје политичке антипатије. Тај антидемократизам био је његова обсесија, и он је против радикала и социјалиста писао са исто онолико неутољиве и доследне мржње са колико су некада омладинци писали противу

4%