Писци и књиге VII

8 ПИСЦИ И КЊИГЕ

у напред. једно од таквих питања које је сасвим сазрело, и које се практички почело решавати пре но што је теоријски потпуно претресено, јесте питање: којим наречјем треба писати у српско-хрватској књижевности, јужним, јекавским, или источним, екавским.

На то питање покушаће се, са чисто практичне и књижевне тачке гледишта, дати“ одговор у овоме предавању.

1 КАКО ЈЕ ЈУЖНО НАРЕЧЈЕ УШЛО У КЊИЖЕВНОСТ.

Два најстарија наречја српско-хрватска јесу екавско и икавско, источно и западно. Источним наречјем писани су споменици старе српске књижевности, западним наречјем пи– сане су старе приморске књижевности, и то је био језик народне хрватске цркве. Јужно наречје, јекавско, најмлађе је. Оно се јавља од ХЈМ века, у југо-западним крајевима нашим. Оно се шири од како су почеле јаке емиграције тих планинских крајева на север и на исток, и прешло је у северну и западну Босну, северну Далмацију, Лику и Крбаву, у западну Србију. У књижевности оно се јавља доста касно. Граматичар Баршол Кашић, у свом Римском Ришуалу, 1640, износи и осо– бине босанских, далматинских и дубровачког говора. Лексиколог Микаља (1649) истиче босански говор, и сам пише јекавски са извесним примесама икавског наречја. Арделио дела Бела, у своме речнику (1728) пише јекавски, такође са извесним примесама икав-