Писци и књиге VIII

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 89

његови руски учитељи, и питање о књижевности јако га занима још у првим данима његовог јавнога рада. У два његова чланка: Певање и мишљење, који је назвао „једна панорама из наше лепе књижевности“ (Матица за 1868), и у Реалносши у поезији (писмо уредништву Матице, 1870), он је рекао своју мисао о поезији и књижевности. То су снажни напади на једну извештачену, болешљиву поезију песника без талента, који су певали о заљубљеним славујима што припевају заруменелим ружама, на промукнута гукања драганама црних очију и рујних усана, на опевања шарених лептира и месеца маја, на целу ту бесмислену поезију песника другога и трећега реда, роефае пипогез, као што су Мита Поповић, Милан Кујунџић, Андра Грујић, Милан Андрић, Милорад Шапчанин, Лаза Костић. На гомилу вечитих „љубавних изјава“, фантастичних сцена, празних фраза, и смешних будалаштина“, на сву ту поезију која је само један рђав „комплиментирбух“, „бесплодна пустиња пуна чкаља и коприве“, он је ударио свом оштрином свога темперамента и свим жаром својих уверења. Он их је напао што немају очију и срца за јаде и невоље народа који сиромаши и пропада, који не виде да друштвено тело удара на трулеж, и певају само о рујним обрашчићима, девојачким ђерданима, о зори и славујима, пастирима и фрулама, „туже, како он сам каже једним јаким изразом, неком особитом тугом, шугом сиша човека“. један од његових најбољих ђака, који се сматрао као песник школе, Јаша Томић, овако је у поезију пренео те речи учитељеве: