Писци и књиге VIII

90 ПИСЦИ И КЊИГЕ

И о звездама овде да сневам Где човек нема слободе праве!

јест, прут ми дајте, ево без тајне, Шиб'о бих њима песнике вајне, Што чују само кад ветар јада,

И виде само кад звезда пада,

И знају само славуј кад страда, И који плачу — е није шала За крином када уздише лала;

А уздисаји толиких људи,

Сред овог подлог тиранског пира За њих су ништа, њих то не дира. Та њих не боле кад други страда, Осећај њихов тако је крут,

Да би тек онда појмили бољу Кад им по леђ'ма проингра прут.

У оба своја чланка, Светозар Марковић је плаховито напао на стару, идеалистичку и метафизичку естетику, која у целој васељени види остварење једне апсолутне, божанске идеје, а у појединим појавама живота остварења поједине апсолутне идеје; естетику која је поставила вечите, непроменљиве законе једне апстрактне Лепоте, створила један законик Лепога, оковала живот у формаластичне и. догматичне беспослице. То је старинска естетика, која је констатовала само пролазан укус једног пролазног доба и која хоће тирански да их наметне за неприкосновене законе сваком добу и сваком поколењу. Она је створила смешне беспослице о „три јединства“, „трагичној кривици“, о „расплету“, „заплету“ и тако даље. Доброљубовје то назвао „рецептурно-апотекарско критиковање“. Главна је замерка, поред тога њеног метафизичног и скроз ненаучног постанка, и то што се та естетика и не обзире на