Писци и књиге VIII

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 91

живот, што за њу и не постоје „потребе човека и његов сувремени развитак“. „Људи од науке доказаше необоримо“ да су „метафизичарске теорије о лепоме празна измишљотина “, да су Шекспирове драме само „бледе слике са природе“, а сва естетика пуста беспослица и бесмислица. Уметност је производ средине: људи опевају свој живот, своја уверења и осећања, своје потребе. Садржина поезије, то је живот народни.

На супрот тој старој, лажној естетици, он ставља ново, научно схватање књижеввости и њених циљева. У једном књижевном делу мисао, јез– гро, главно је; само мисао, јака, корисна мисао. може да га спасе од пропасти. Што је некорисно нема право да буде поштовано, па према томе, ни да живи. Реалистичка критика не води рачуна да ли је дело написано „по свима вечитим непроменљивим законима о лепоме“, да ли је форма довољно естетичка: она просто анализује и оцењује садржину предмета. „Од књижевности се захтева да доноси само оно што је заиста корисно друш- · тву: да претреса и подстиче сувремена питања, да представља истински живот народни са гледишта сувремене науке, једном речи, да је по мислима и осећајима сувремена. А књижевник је дужан да разуме живот људски са свима разностручним приликама, што их живот ствара; да разуме потребе које се рађају у животу и да уме да одговори на питања, што их живот задаје сваким тренутком“. Социјални роман, који је епопеја нашега доба, треба да представи „истински живот људски, ропство и зависност човека од свију прилика, што су му оставила преживела колена... борбу против по-