Пијемонт

Стр. 2.

тао с« с њмма, шлаиали су сви. Сеано је зажалио доброг номанданта, иоји се иао отац и брат старао о сваиом војнииу. Многи су му прилазили и молили да и њих поведе собом. А иад је воз по-

лазио оно стотину офкцира и подофицира ложелели су му срећзн лут. Редан призор! ЈЂубаа аојнина према старешинама, зида се само на доброти и правичности. Делмас.

У П№1 П — Како су Аустријанци поступали с неваштићеним становништвом раворенога Шапца. —

' Један наш сарадник посетио је г-ђу Милеву Нешковић, из Шапца. која је била шест дана аустриски заробљеник у Шапцу и која се сада бави у Београду, код своје кћери г-ђе Пелагије Радовановић, у Престолонаследниковој ул. бр. 15 и она му је испричала следеће о борсвку Аустријанаца у Шапцу: .Прва граната пала је у Шабац на двадесет и четири часа пре уласка Аустријанаца и распрсла се на пољани иза Рабаџиске улице. То је било око 11 часова пре подне а свет, узрујан услед бомбардовања, које затим учеста,*наже да бежи. — Не бежите, неће нам бити ништа, то су културни људи ! говорили су неки, да би умирили и себе и друге, али ипак то ништа није помогло: до у вече становништво Шапца преполовило се. Улазак Аустријанаца Бомбардовање се продужило све до идућег дана у 3 ч. по подне. Затим је настало као мало затишје. У 3 и чегврт чула се јака пуцњава пуцЈака на пристаништу и пронео се глас: „Аустријанци долазе.* Становништво је почело да бежи у подруме. Било је од прилике пола четири, када су се први аустриски војници указали на шабачкој пијаци. Концентрација трупа вршила се на пијаци, а поједини одреди од по.ЗО—40 људи размилели су се по улицама, гонећи их из кућа и терајући их пред собом. Ведем од Шанчана Међутим, борба никако није црестајала и наше трупе, које су браниле Шабап, још нису биле сасвим оступиле. Тада су културни Аустријанци потерали све Шапчане, који су се затекли у варош, људе, жене и децу, пред собом изван вароши у врх преко Шора (пут ка Церу). Српска војска, која је опазила да се аустриски војнипи заклашају за грађаке ппестала је да пуца. Т«да су аустриски војници вратили све грађане, протерали их у редовима кроз варош на доњи пут ка Думачи (пут који води за Ваљево) одакле се чула паљба српске пешадије. На тај начин је и тамо паљба обустављена. Успут, аустриски војници су терали Шапчане, да вичу: „Живео цар Фрања!“

Хапшења То је све трајало до 6 часова у вече. Тада су трађани опет сакупљени на пијаци и отпочело је издвајање. Мушки су повезани и одведени у цркву где су затворени, а женскиње у хотел „Европу“. Један мали део старих жена, међу којима сам била и ја, и жена које су имале малу децу, пуштене су домовима, с тим да се нигде не појављују. Аустријанци се утврђују Прва ноћ проведена у Шапцу под Аустријанцимајбилајестрашна ноћ. Сумњам да је било и једног грађакина који је могао тренути. Преко целе ноћи разлегао се по вароши жагор аустриских војника и прасак сикира, којима су разваљивали дућане, магацине и магазе. Нарочито су много оштећене манифактурне и гвожђарске радње. Оне су у јутру престављале пусгош. Целе ноћи трештали су топови и каре кроз варош а у јутру су наши домови осванули са закуцаним капијама, преко улица које воде пристаништу, била је разапста бодљикава жица, а плотове и дрва вукли су и од њих су правили преко шора баријере и заклоне. „Мајчицв, на Церу нам је гроб“ Ми се нисмо помаљали из кућа; у вароши је била гишина, кроз коју би се кад кад проломио пуцањ цушке или прасак сикире. У даљини је грмело. Око подне захорп се иа мојим вратима јака лупа. Ја се појавих на вратима и спазих пред капијом једног аустриског војника. Кадме спази рече чисто српски: -- Отвори мајчице! Рекох да ми је то забрањено, а и да не. могу пошто је капија затворена. — Жедан сам, мајчице, дај што год! настави војник, а ја уђох у кућу, и изнесох му сатљик вина н неколико барених јаја. Он све прими, гутиу једап гутљај из сат љика, затим ме погледа крупннм плавим очима и рече, некако ту жно, показујући прстом у даљину, на Цер: — Мајчице' моја, видиш ли оне велике плаве планине, тамо ће бити наш гроб. Осећам ја го... Ја сам ћутала, а он оде. Место Словена Мађари Први пукови који су ушли у Шабац били су словенски пукови — Чеси, Срби, Хрвати, Сло-

5 ЗБЕГУ — Из збирке „Ратне Успомене’’ Било је већ добро смркло кад ме моји војници изнеше рањеног из стрељачког ланца. Септембарска киша, која већ двадесет дана кааси огранке Борање и Јагодње, натапапа је моје скроз мокре хаљине и лагано нлизила низ кожу. Нисам видео ни прста пред оком. Да није било уза ме војника, ноји и са везаним очима умеју себи наћи пута кроз шуму, ие би ми ни на памет пало да те ноћ' .ра:чим превијалиигге, Наслоњсн на н-ихова рамена, ја сам лагано скакутао клизавом путањом, чуаајући пажљнво рањену ногу, која се полако грчила. Пуна два сата трабало јв нашој експедицији да стигне до оног велмког жутог шатора са црвеним крстом, пред којим је јаоно сијала вепика ацетиленска

лампа. На превијалишту била је маса рањеника, јер је баш тада на томе фронту борба била у највећем јеку. Убројали су ме у лаке рањенике и ако ми је шрапнелско зрно пробило бутну кост, и ја сам на киши имао да чекам док се прво превију они тежи, они са рањеним главама, грудима, трбухом. Прошла је већ билз поноћ кад и моја носила спустише пред лекара. Бацивши летимичан поглед на рану лекар прво преви завој, написа на цедуљи дијагнозу и руком даде знак носноцима да моја носила направе места онима која иду за мојим. Изнели су ме опет на поље, на гитну и хладну септембарсну кишу која леди срж у костима. Потмула грмљава топова и брза пушчана паљба од ноје јо сва земља кључзлз разлегала се кроз планинске ћувнке и кланце, мешајући се са јауцимз тешких рањенинв који су ту одмах иза мене, на мокрим и каљавим носилнма лежали. Заборавио сам на

: Врој !257.

венци. Они су се баЕили у Шапцу свега дан и затим су проду жили ка Церу. ' Сутра дан по том дошлиЧу у Шабац мађарски пукови. Тада је тек настао прави пакао. Мађари су се саплетали преко жнца, које су њихови војнмци наместили за нашу војску, псовали су да човеку ушу заглуну, тражили непрестано „палинку“ (ракију) И на сваки ма и најмањп. нрогест 1 чЈЈали и убијали. Тако је погинуло преко 20 људи и жена. Мађарице коловође У Шапцу је живело неколико мађарских породица. Када су ушли Мађари у варош, мађарице су биле као луде од радости. !1остале су коловође. у пљачки. Оне су одводиле мађарске војнике у најбоље и најбогатије домове и тамо је по њихопим инструкцијама вршена плачка. Преко целога дана разваљивачи су домове шабачких грађана н остатак радњи. Из њих су Маћари цукли ћнлп л;е, огледала, драгоценосги, випо у бурадима, ракију и т. д. Пред вече је насгао страховит лом. Изопијани мађарски војници зашли су по улицама и све грађане опат дотерали на пијацу. На белш хлебу Затим су нзс све отерали у хотел УКасину*. Било нас је разнмх и сиротих и 'богатих и старих и младих. Јело нам нису давали и добављали см га за новац. Међу нама је била и г-ђа Спасојевићка, позната шабачка трговачка жена. Она је била најкуражнија од свију. Између осталога казала је једном аустриском поручнику: — Господине, срамота што носите те звездице. кад ви у двадесетом веку, от жена правите ратне заробљенике. Поручиик се само кисело осменуо и изашао. Крвава црнва Петога дана пустили су нас с тим да 7—8 сганујемо у једној кући у центру вароши. Прћо су нас отерашт пред цркву. Ту смо видели нризор којн је био ужасан. Цр$ва и порта биле су умрлљне лсгвауи крви покланнх гра ђана, а’сви : лешевн били су сачран.ени у једну велику чумкУ у порти. Т1оследња ноЋ Гхили смо неколико. дана :То својјш домрвима, па загим су нас једнога дана, када се Гјрмљавина топова необпчнр јЗКО чула у ватроши, онет сае покуаилн и отерали преко некнх ливада у дво= ришде жандармераске касарне У то су већ иочели црви шрчпнтли да 'сч рдспрскавају изнад вароши. Једап је шрапнФг паоудвориш .е касарне п рапио једну жену. Наши стражари, све сами МчђЛри, који су б, 1 ли пијани, страшко су нас мучили. Једцн је једној жени, на њене очи, убио једно дете, а њу и друго ранио. Пред вече су дотерали и неколпко сељанки. Међу њима је била и једна полудела. Њзном јединчегу, мушкзрцу од две године Аусаријакци су I пред њеним очима одсекли главу.'

У слибоди , Каа је сванулб, цаши • гражарн в :ћ су били побегли. Тдчно у[ 8 часоги ушне су у варош прве нз ше па гроле, које смо дочекали х а сузалуа радоспг.цама и. узвицима: „Живеласрпска војска!“ —др.-г Пмшпз ШШ — ОдЛЛзан вгГрпарз* ит*“(уптур1№ државе ПетрогрЕД, 1 1ао®гоб|Јз; Немци се гтрипремају ду ‘ља 1 (уишу Белгију. Више од лецб мотива каАази с! V ОсТбнди. Енглеска штрмпа конгтагуте, дд ће последњи немачки иеуспеси нгтератп Немце да напусте офанзи&у.'’ ; '

динити и умеће учинити да зЈ дрхти црпријатељ, који ће усиорЈ г.идегн, нако ће ру< с.е << <<<<- А гч, чм .| заставе оити 'пббодоне на целој[ неприј ателЈевој територији."

Петроград, и. оТтобра. На кијевском унизерзитету свечано су прочитани телеграмМ, које је кијевској школској омладини упутио цар и генералисим, захваљујући ђацима за њихову искреност да се жртвују за велику и милу отаџбину. После 'прочитаних телеграма, ректор универзитета држао је говор и рекао: „Непријзтељ се страхо&ито преварио, рачунајући на разноликсст интереса руског, народа и надајући се, да ће видети какосе обнављају догађаји, који су се десили после Јзпенског рата. Пред вековним непријатељем Словенства, руски народ зна се ује-

Вош

Т*уски цар зађранио је прЈ дају и употребу ракије. ТрцЗ&ењачка друштаа у РусијЈ чин+гла су у току Последњих го| .чина 01 ромне'нЕ|Поре, да сузбију* употребу злкохола. Сад су услеЈ ди, те Је цар Нинола забранк продају^р&киј-е за време рзтз, Први корак за сузбијање злкој холизма учниио је граф Вите. оЈ је завео монопол на ранцју. Н| тај начин држава је имала продаје раније приход од Ш милиона динара годишње. Алк| и пореД високе цене, мужици и даље пропадали, пропијајућ| све што имају. У' почетку рата анТиалкохолк) ч&ри изрпдили су, да се забра* употреба алкохола у рату. Са/ где год °уси наиђу на пиће, он| га. ггремз на-ређењу, просипајуј Ово је много допринело, те руски војници у овом рату на> теже задатке изврше потпунј свесно. Забрана продаје алкохола време ратг лзко се може проду| жити и на мирно стзње. блап тпорни утицај, који би то ври ло на руски народ, несумњиво(| богато надокнадио изгубљенј приход од монопола ракије.

С8УДА ЗАТИШЈЕ Ваљсв«, 12 . октобра Десетог октобра није се десило ншш аначајније ни на једно.м. фронту.

— Иако је и колино Народна Банка помогла престоничкој општини.

Председник беснрадске општине вратио се из Ниша, где је оио рзди позајмице престоцичкој спштини. Нзко влада нема скупштинског одобрења за давгње зајмова општинама, то се председник морао обратити Нзродној Банци. Но, Народна Банка се могла одазвати тражењу општине

беогрздеке тек нз посредовз! Управе Фондова и то не за Дику сућ)у колнко ]е јавп>ено| нашој рљнссти, оећ само конило је општини, поред њв 1 'садашњих прихода потребно издржи своја службенике и ротињу за три месецз. Кзно ће према томе општ располагати веома скромним стеимз, то ћа се највећа пг« обрзћати нз злоупотребе лицз, која траже помоћ, Чим • јм буде ухваћен у томе, бићег Дзт војној власти на осуду | превзру.

болове, на рану. Имао сзм сгмо једну жељу: да што пре одем одавде. — Зар немз овде у близини какве куће или кошаре, у којој бих се могзо склонити? — ззпит&х сзсга посилног, који је као кип стзјао ћутећи лоред мене.ту по гледајући на ону страну где се борба води. Он ми не одговори ништа.. 0крете се сауд око себе и гпедаше на све страие у иомрчину гусгу као твсто. Мало доцније учики покрет руком, н 2 о да се нешто присети. „Сама ако можеш госпон капетане д’а издржиш" — рече ми. „Взмо пут Беле Цркве, на брегу, има неке стаје, само је пут много стрм. Треба нзм ићи копи»<о <и цовде." Није било опасности, којој се не бих изложко, само да што пре одем са превијзлишта. Ле рззмишљајућм ни секунде, одлучно одговорих: ». — Могу, нос’те ме,“ Нисзм видео ништа око себе,

само сам по нагнутим носилима приметио да ме војници носе уз брег, Гледго сам у помрчину.и непрестако у себи тражио објашњење како ови људи, ови сељаци, иду ноћу као мзчке. За њих нем<а н&.могућности кад се тиче пута. Крозмрклу ноћ, кроз-нелроходне врлети он корача сигурннм ко раком. Киша је непрестано пафала ис тим темпом, сзмо је сне било хл:дн<М 1 е што се зора више приблнжЈф 1 цз.с вртзмена на време, моји носиоци одахну по неколи !јо сенунада, па онда опет поново лсЈлако' уз брег, не говорећи ни речи. ј. ' ју Јвдвз је први зрак зоре могцо дз Се лазре, иад једвн од носи : лз|да, спустивши носила,; прошапт^а: . ’ ‘ - г ' —! Стигли смо. Један је. од војника остго поред мене, другн .јб отишар ,налред. Чух најпре лупу н? вратима, мало »атим жагцр. Јодан. жвнски глас прогавори:

! — ..Може, може, донесите 7е«.на улазу у кућу, при бсј светлости луча, ја видех I сам урадио. Да се што пре ним са лревијалишта ја сам Ц мирис и преллаилио жене и ДЧ ја сам ушао у сеоски збег. Ве1| сину кроз главу дз онако уморан и од зиме уночен пр жим даље, кад се окр мвне пи! чигац чопор- жена, у љама, тек из лостеље. Као мађианичЕ!р^вог шешира, тако| из оне мал« м нионе кућице 1 (Ш 10 , чини ми те, читаво село| Гллишава дечица тискала суЈ о^п ‘мајки; бојажљиао логлеД 1 ћи на мене, непознатог Тупнала су у мћсту и маха руку загревала се од јут студени. Покушзо сам да мрмљам' неколико речи изв Њ31, али ми нешто застаде У 1 Нисам могао. прозборити нм Пред очи ми изађе оиа пов бегудачких кола, испуњена и босом нејачи, ‘Коју ,оам уз | сретао. Кгжо су мале наше