Пијемонт

=!=

ПИЈЕМОНТ'

Министри у Београду Јуче су допутовали у Београд г. г. Марко Ђуричић, Министар Правде и Велизар Јанковић, Министар Народне Привреде. Новнанице у злату Управа Народне Банке, носи се мишљу да један део својих новчаница од 20 дин. у злату претвори у сребрне новчанице, пошто се за сребром осећа велика потреба. У овоме смислу банчина управа је поднела свој предлог влади. Повратак г. НесторовиНа Г. Ђорђе Несторовић, председиик општине београдске, вратио се јуче из Ниша, где се бавио неколико дана поводом закључења општинског зајма. Дуван за Веоград Јуче је стигла за Београд већа количина криженог ду вана. Дуван се сада може добити у свим продавинцама. Рањен мајор Г. Сима Ценић, пегаадијски мајор н командаит батаљона рањеи је у једној од последњих борби. Г. Ценић је у бугарском рату био тешко рањен у руку. Пољопривредни професорски испити Министар Народне Привреде прописао је правила о полагању професорског испита за ниже пољопривредне школе. Сваки кандидат који се пријављује за испит, мора испунити ове услове: да је свршио вишу пољопривредну школу на страни или у земљи и да је најмање у државној служби провео две године, било као административни чиновник Министарства Привреде или као суплент које пољопривредне школе. Отпуштен из државна службе

Светислав Романовић, иисар среза дреничког, отпуштен је из државне службе.

Претплата на „Пијемонт 4 етаје један двнар несечно.

Поводом руских победа ПЕТРОГРАД, 11. октобра. 'атни заробљеници, Пољаци, спроведени у Вијатику, одржали су благодарење поводом руских нобеда на Висли. Одликовање пред смрт ПЕТРОГРАД, 11. октобра. Француски |добровољац, авијатичар, сенатор Рајмонд, смртно је рањен, кад је чинио извиђања са аеропдана. Одликован је орденом Почасне Легије пре но ШТО је издануо. За белгиске бегунце ПЕТРОГРАД, 11. октобра. Отпоцето је купљењс прилога у Копенхагену за белгпске добеглице, Лађа „Емден" БЕЧ, 19. октобра. — „Рајтеров Биро“ јавља из Лондона, да активност ратне лађе „Емдена", ма да је непријатно, изазива код Екглеза дивљење, у толико пре, што њен команданг, чија је храброст несумњива. показује витешка осећања којима је испуњена цела ен^леска марина, Опште је мишљење, да је дошао тренутак, кад треба предузети снажне мере да се ова лађа ухвати.

[ № јојнп — Козачно јунаштво. Пре но што ће умрети један см,ртно рањени Козак овако описује борбу у којој је рањен: — Нас 15 јахали смо као извидница. Ја сам био као извиђач на један километар испред свију. На крају шуме опазим непријатеља. Шта да радим. Ако се вратим своме одреду, они ће побећи. Онда им ја викнем: — Еј, Немци, стој! Апи они не чују. Ја опет: — Еј, Немци, стој! Опет не чују. Наоослетку, ја полетим на њих. Сеци лево, сеци десно... Онда се машим копља. Затм ударих секнром... Е, а после — снисх|||ч>иво је додао Козак они су тгмене дохаатнли... Кад су остгши Козаци стигли на разбојиште, око смртно рањеног Козака лежало је шест непријатељских лешева..."

Кроз Беогрод — Репортерске белешке. ЖАНДАРМСКА НЕУМИТНОСТ. Било је то пре неколико вечери. Небо без звездз, помрчина као тесто, а ја се, са прописном

дозволом у џепу у којој стоји, да се могу до 12 сати моћу виђати на улици, око 8 часова упутио из редакције снојој кући. Прођем поред једног стражара, прођем поред другог, трећег, легитимишем се, и таман продужим, корачајући обазриво, тек се разлеже изг< мене узвик: „Стој!" Станем, окренем се, «ад оно узвик се није тицао мене. Стражар бр. 3, код кога сам се већ као и сваки други уредан грађанин легитимисао, зауставља једну личност у сукњи. Уззвре у мени репортерска крв И поред свв рпасности да, поред објзве, нзпипам бувару (бар закључно до ујутру) упутих се натрзг, да као заинтересрван П'рИ|сустаујем дијалогу између стражара и те личности у сукњи, — Ко си? — грми стрбжар поцепаним ужичким басом. — Зар се ти усуђујеш? — одговори сопран из помрчине пусти ме да прођем, — Објава? — лаконски наставља стражар. — Каква објава? — ишчуђава се оопран, — па ти не знаш с киме ишш посла. — Не питам те то, нити ме се тиче, него је ли имаш објаву? обрецну се стражар. — Немам, ја оам ташта бившег министра! — поче личност у еукњи да адутира. — Напред^ да си и божја... и сопра.н се створи испред стражара, који удеси правац нварту, а ја само чух, грабећи преко напукле кзлдрме како избаци и последњи адут: — Ја сам тетка саветнина.... И пред жандармима су сви једнаки!.. — др. —

1з ша интернираник — Наши грзђани интерниранм у Аустрији ЈављаЈу се својим сродницима. —

Др. Милорад Антул-а моли свог брста др. Дим. Антулу, чиновника мин. нар. привреде, да му пошље 600 круна у Ђенђеш. Г. и Г-ђа Јулијус Хара јављају својој мајци г-ђи Рози Хара, Београд, Јованова ул. 40, а тако исто г. Исидору Казесовићу, да су здрави. Г-ђа Софија Најдановић, удова, моли породицу ђенерала Најдановићг за новац. Тако исто и Павла Денића директора Беогредске Банке, Београд. Г-ђа Софија Ђсрђевић моли за ноеац свог супруга Перу Ђорђевића, Толличин Венац 25.

пошта Драгољуб X. Динић, заробљемик иисао је из Маџарске карту, у којој јавља да му „буразер“ извести роди геље да је он жив и

послеше вепи Французи напредују Петроград, 11. октобра У околини Лила француска и енглеска коњица извршила је неколико сјајних испада. На обалама Суецког Канала Цариград. 10. октобра Добро извештени кругови Станбола добили су сигурне вести, да су Енглези последњих дана довели у Египат многобројне енглеске и канадске трупе. На обема обалама Суецког Канала концентрисано је 14.000 људи. Од Порте није тражен пристанак за зајам од 5 милиона фунти стерлинга ва потребе египатских привредника. Ово се коментарише као повреда египатског устава. Потискивање Немаца Петроград, 10. октобра. Службено. Наше трупе с оне стране Висле туку непријатељску војску, која се повлачи. На северу од Пилице Немци су иставили слаб отпор и одбачени су до Скерневца. На југу од Пилице, на путу од Радома, натерали смо аустро-немачке трупе на читав низ борби. 10 октобра акција се развијала на форнту од 40 врста. На понеким местима борбе су биле врло огорчене. У шумама око Радома неколико руских пешадиских пукова извршили су напад на бајонет. На осталим фронтовима имамо велики број заробљеника и отели смо више митраљеза. Нови руски успеси Петроград, 11. октобра Аусгаријанци покушавају да се одрже на Иљанској и на Висли, али су наши преиши реку настављајући да се боре: На фроншу арема Сану и на југу од Пшемисла настављају се огорчене борбе, али у нашу корисш, аошто смо имали више хиљада заробљеника. На висовима Ти • ченце, на југу од Јарослава, заробили смо 5 аустриских чета. Одбивши неаријашељев нааад аротив оне војске која оаерише јужно од Пшемисла, заробилч смо 500 војника и 9 мишраљеза. Лево крило ове нашс војске арешло је у офанзиву и заробило много војника, зааленило велику количину оружја и муниције. Неаријатељева војска, која је заузимала Стри, расарштала се и аобегла аосле уаорне борбе. Ту смо заробили 1,000 војника. — Ништа нема да се забележи у Источној Пруској.

здрав; али је заборавио своју карту адресовати. Моле се родигељи, или познаници Драгољубови, да Инспекцији Војних Пошта пошаљу адресу родитеља, да би им се карта могла доставити.

Рпш

према мукама ових незаштићених стварова к-оји су свој тихи домаћимск-и живот заменили животом чергара!.. Преплашена- и бледа лица окупипа се око мене, да оно мало своје оиротиње и свога крова поделе самнрм, својим браниоцем. Нолико је вепика душа у српског сељака! Унели су ме у собу у којој је мало час вочивало читаво село. Али од сна и одмора није било аише ни помена. Почело је да саиће и збег се буди. Овај невиђени рат у позадмни, иза наших леђа, ове патње наше нејачи, ово ме је сад толико интересовало, да сам заборзвмо на умор, на зиму, на болове. Остаоио сам отворена ерата од собе и сео на носила, да кроз слабу јутзрњу светлост посматрам овај необичан живот. У пространом и запуштеном двормшту препуном жена, деце, пили 1 ћз, волова, тела-ди, свиња и лраои-На, разног покућамства на-

бацаног без икаквог реда под дрвета у дворишту, почео се будити живот. Старг-ц један, потпуно бео, тетура се на своју искривљену белу штаку. Око њега искупила се деца, а он им руком нешто показује у правцу где се бојеви воде. На истим положајима, баш на Влашним Њивама и он је у првом турском рату дочекивао огромну турску ои-лу. Оа1да, старац у својим уопоменама васкрсава прошлост и поносно прича, да је његова генерација удзрила темиљ делу, које се данас довршује. Тамо доле на дну дворишта, под једнмм лиснатим древним храстом, на прљави-м и исцепаним поњавама сабило се једно уз друго преко педесет малишана, голишавих и прљаеих, бледих у лицу и страшно чупавих. Прил«ли се једни уз друге да својмм телима једни друге ззгреју. Мајке се искулиле око њих и нежно их буде, рашчешљавајући им сво-

јим прстима иначе разбарушену косу. Једно по једно дете тромо устаје, лено се протеже и ст-реса од зиме, прилззећи лагано ватри, која се већ распламт-ела на сред дворишта. У великом казану постављеном на ватри кључа вода. Спрема се доручак за збег. Поред казана једна млада и једра снаша дреши џак лројина брашна за качамак. Читав рој деце цупкара оно ватре, нестрлљиво очекујући јело. И док се око велике мотке брашно окретало у иључаној води, стотинама светлих очи-ју жељно је ишчекива ло моменат да се казан дигне са ватре. Ни војник, који после тродневне борбе угледа хлеб, не прмгрли га онако халапљиво као што су ови мали бегунци дочекивзли у своје ручице по лрегршт врелог качзмака, који им је једна снаша делила, пажљиво мотрећи да правда буде задовољена, да свано дете добије подједнак део. Оно мало пронуваног брашна

часом је нестајало у дечјнм уст-има. И тада су језиком тако марљиво олизани прљави прстићи, да се ни микроскопски не би мсгло наћи ни труни брашн-а на њимз. Деца су била прегладнела. Т-о мало качамгжа, то им је једини оброк преко целога дзна. „Могли би им дати и више, имамо доста брашна, али ко зна штз нас сутра чека" — обј-ашњавао ми је онај бели старац. Сирота деца, и она заједно са мама оносе све тегобе овога тешког рата! ♦ * ♦ Већ се било лепо разданило. Опрост-ио сам се са неколицином, које сам, и сам не знзм одкуд, сматрао као домаћине овога збега, и наредио војницима, да ме понесу на друм, до кола. Сан ме је већ био савладао. Пред очима ми је неп-рестано лебдела слика оних голишавих малишана, чулзвих и изгладнелих. Војници су ме нооили лега-но низ

брег. Више мене, у дворишту куће из које сам мало час изашзо, чуо се жагор. „Јуриш!", „Напред!”, одјекивали су писнави дечји гласови. „Нећеш, Швабо ући у Белу Цркву", пискао је један малишан. То сирота дечица играју рата. К.

Ротне ситнице Војни командант Берлина забранио је Липннехту да штампа своје утиске са пута у Белгију, ♦ Према извештајима из Канаде сви канадски војници, који су испослани у Европу, имају мале лопате, које им могу служити и као штит. У челичној лопати избушена је рупа кроз коју се у борби провлачи пушка. Веле, да су ти штитови непробојни за пушчана зрпа.