Подунавка Београд

.ДСапртанЂ ти шил"К овога из^аиника ;кива, да ЈЖивашЋ ту радоств ; собсгвенномљ га рукомт> убити!'' рече еданЂ. ,,Мш смо га у сатоИ Лнбини ухватили, пролупавши томт> приликомђ како валн Турке.'' Кадх. изрече то, извуче иза поаса свои дугљ пиштолб , и хћаше га Савки предати. Дћвоика ступи са ужасомљ натрагтћ и повиче: п ,Одрешите га! ослободите тога човека! Браћо! за име Боние, пустите га!" Паликари се сгледе, хотећи еданЂ другоме у очима читати, да л' да га пусте, да ли не. ,,Зато смо зарЂ мм толико време овога обешендка гонили, да га опетЂ пустимо? ЗарЂ да нашћ трудЂ безпл-оданЂ остане?" „„Шта, безплоданЂ остане?"" повиче друг1и аидукЂ;"" ниси ли тбј веселн имао ? ниси ли тш твои део већЂ добмо?"" „Све е то истина , но зато* опетв небм се тако радо сђ овомђ птицомђ разстао.'' „пТа е птица дћвоици поклонћна. Капе. танЂ е ммсл10, да ће ш оиа радо собственномЂ рукомЂ уплћлти или 1о6 главу одрубити. Но ако има волго , да го пусти, то насЂ ше бриге. "" ,„Пустите га! пустите!"' викаше Савка. Аидуци почну сђ угнћтенммЂ гнћвомЂ руке Караогла дрешити. „Торнли се!" викне еданЂ одђ младм гонака, гурагоћи га иогомђ. „Торнаи се!" Караоглу станше недвиншмЂ. ТекЂ што се нћко звижданћ зачу, паде истми злочинацЂ на землго; каменЂ му е главу погод10. Сви погледе на мртваца , немарећи да пмтаго, од-куда е каменЂ дошао. „Дабогда сви наши непр1нтел1»и тако погинули!" викне нћкш страшанЂ гласЂ, „злотворе невалд штедвти." На то се укаже старв1и 1ованЂ ; око нћга скакаше нЉговђ оштровиднми питомацЂ, замаивагоћи едномЂ праћкомЂ. Првми одђ она три аидука повтори просбу каиетанову. Савка неодговори ништа.

„Говори, дћвоико, капетанЂ чека на твои одговорЂ, п!то се затежешЂ?" Савка даде одрицателанЂ знакЂ сђ рукомЂ, и рече скоро у очаашго: ,„Нетреба ми ни вашЂ капетанЂ, нити нћговЂ дарЂ!"' После тога усилнвана падне безчуственна на землго. Маркова мати и сестре бмла су прва лица, коа е Савка , кадЂ е кђ себи дошла, угледала^ нћно лгобави пуно око траакаше игел&но, да се ођ нћнммђ погледомЂ сретне. Савка се исправи, и обазре, а жалостне опомене представе се уму нћноме; она гледаше предЂ собомЂ како паликаре , кои су одговорЂ на просбу мрскогЂ капетана искали, тако и Караогла сђ разцопаномђ главомЂ. „Све е бадава!" повиче она, и придода сђ половиномђ гласа : „Онђ ме нелгоби, ерЂ ме е напуст!о. Сестре, зашто се радуете? Маико, што си тако весела ? — Да се нје твои смнђ врат10?" ,,„Да, дћте мое, смнђ се мои врат10,"" од. говори стара. „„Онђ те лгоби; а вратт се као побћдителв."" Савка се обазре , едно пнтанћ дркташе иа нћнима устнама. „ћути, Савко," дрпнувши е за халвину рече Добра; „ћути! скоро ћешЂ га видити." ТекЂ што рћчг> изусти, а Марко ступи на врата. Необорима сила лгобави преотме махЂ и они иадну едно другоме у наручЈн. Маика 1и благослови. „Дћцо!" рече старица усхићеиа^ „да идемо у цркву нашега спаситела, [и да му благодаримо што е благословш нашу браћу, те имђ е посо како вала за рукомЂ изишао. Да окончамо дћло као што треба. Н!е лепо, да се младеаЈЂ пре вћнчана грли " ЗатимЂ устане, и пође стазомЂ, кон е узЂ брегЂ водила, гди се една стара, спасителго посвећена црква узвмшаваше. Савка и Маркове сестре пођу за нбомђ. Мало кандило гораше подђ сводомђ бониега дома, огледагоћи се у драгомЂ каменго, коима е облога едне иконе украшена била. Три д1,воике клечаху една поредЂ друге у нћмомЂ благочест1го. Маркова маи-