Подунавка Београд

ж д ^

М 37.

Београдт. 13. Септембра.

189 6.

ЗАНЕШЕН^ СРБСКОГА ПЂСНИКА прн бмвшему рату ослобођенн од* МАТ16 БАНА. У зђ Дунавч« на брегу србеши пћсни†сћдн, Духт. у нћму горн, стравЈН га заносн, О нћ пророчнмич. гласомЂ Дунаву бесћдн: ОК водо Дунаве ! Јоштт. ћешт. тб 1 крвава вдномпћ потећ', јошт-б ће валнт' твон валн Сломл-ћнм пушава и мртв!е глава. Тан дан!» сванут' мора; у кн&нзи судбвне Б огђ га е запнс'о . . . не, данљ таи вемогу У дну свом' задржат' вћковне пучнне. Чудесна га знаменћ ееКт. намг навћштава, Зат >рђано оруж'в наш !е дћдова На зкдов ма старимЂ сачо понграва. И з-б нкннб! одавна зан &мћлБ! лира Р омон-б самт. изходн . . . духт. е то, духљ нкнн г. в, Што воздушннм!. свонмђ крил'ма жнце дира; Дух -Б нбнн-б прн слободн , кон намт. спомннл Србску храброетБ стару, кон духу нашем* Столћтног' бонза окове одпвна, Вм у то оруже очн сте упрлн Узпламлћне, браћо? бћснвмЋ га веселћмЂ Скидате са знда I . . ои врлн, он врлн ! 11 Шта, шта! мб1 оружн н десне вмамо, Па живимо роби ? одђ странна мбј подло На огнБИШтам* нашнм' газнт' се пуштамо ? Срама, ахЂ срама! ..гн %вт. вамг, внднмђ, срдце 1в... К'о ннзђ облакЂ мунн одлећате . . . стан'те, Ставте . . . давч. в блнзу, ал' шшц дош'о нјв.

Држ'те гнћвЂ у срдцу, задржанБ1и лче, К'о под-б землБомЂ ватра, лче ће изманут . . Сгоданљ ударЂ лћпшу поб-ћду намљ дат'ће. Но, шта оно пуче ? . . . пушка у го.рама Шумад1в .... браћо! ет' нам', ет' нам анака, .. Ои у нме Бога! садЂ е удрит' нама. Мачеве у руке, мачнице (*) бацаите . . » Мачим' нашнм' странца требун) мачннце; Узет' аите му !и, аите, аите, анте ! Равмо пол^ћ видимћ, свлна воиска греде: ПћшакЂ узЂ пћшака, конбикђ узЂ конБнка, Нм громљ сђ неба небв1 пробјо јнмђ реде. Друга воиска ст» друге приближа се стране; Обадве су стале .... сгледаго се етрашно ., ■ Звекне труба, полн измеђ' нбн неставе. Стон тнска, вка и конн и лгод!В, Цика, крша, сћча, бубна, труб -Б, тутннва, Д им-б в сћвнн . . . свуда смрти првзорљ худни. Д имђ се е сав!о у густе облаке, Прекрго е пол-ћ, застр'о в небеса, На сам -Б видђ мон сћнн навук'о е мраке. Тмино, пуста тмино, разкинн се менн ! Да н видимђ , ком' ће гробЂ то полћ 6 б 1 тн, Да ли то угвћтннкЂ мре, ил' угнћтеннн ? А хђ заманЂ! . . ал' оба ВБШш-ћ око пазн . . . Што човеку 'бранн да таре човека, Неће пустит' народЂ да народа гази. Ето, ето смртнБш в !орЂ с' удалнва . . . О радости! сунце снв чнсто, н сђ неба Избнстрене воде Дунава обасвва. По Дунаву пћсна с' разлеже слободе, СрбЂ в п^ћва', сђ кран пазећ' како главе Угнћтника свои пусте носе воде.

(*) Корнце, у конма стов мачт,.