Подунавка Земун

247

Донђ Жуанг, одг кога Сб Дббро на уиг узети валл, Ј ерг иакарт. да како добре основе ииаио, опетт. неио® жело за наше срце добри стаати. „НравственостБ преко свега!" рекие иаковица сасвииг сбун^на. „То е гриота"! повиче чешла срдечно тронута, пакг 10штђ таи данг пукне гласг преко целе те полаие, шта се синоћг иа иесечини догодило. Но лепо намредоваше, и лгобовв е нФ>жну ружу наскоро тако шшарала, она побледи и увене, и лишће ши одпадати почело. Садт. она прође! . . . „А, то е доиста гадно и иевалдло!" викне чешла одг прилике после четрнавстт. дана едноп. вечеј ра, пошто иужака славуика и иаковицу у сладкои иастирскоИ забави изнеиада застаде. „То ли она иуна поштена и доброд1)телна иод сусћдка ! Та иени бм стидт. бвтла, кадв бн се л јоштг дуже сг нвоие дружила. . . . Тако е то, ту се опетг види, шта са основииа, лодскииа бмва, кадт. се неиа унутраипгћ цене. . 0

да грдне срамоте!

садг саив саио рада знати,

шта ће иое сусћдке иа то рећи!" Те опетг прво готро знаде цела иоллна, да иаковица са иужакоиг славуИкоиг у табноИ] дружбини стои. — Но што се више о тоиг коноплару прапо-

ведаше, то е све већиа цвећу на полини иил1и било, и ко зпа какова 6б1 се тштг иесрећа догодила, да, ше конопларг иислш да нЂговг гласг већг доста иетала ииа, и да н1е ту полану оставш. „Овде се саио нетреба варати," рекне садг чешла , почеиг и иаковица одг туге и жалости увене, „онг ше бно иужакг славуакг него простг конопларг; то саив л већг одавно знала, но нисаиБ га хтела осраиотити." Б б]ло то како иу драго, после н-ђколико недела стиже гласг у полану, да е конопларг као прввШ лирическји тенористг у великоИ вароши ангажиранг, да десетилада Форинта плате ииа, и да су све даие н-ћговоиг лепотоиг занете. „Да, да ! средшЛИ путч. свуда тр1уиФира, а рекнв чешла, кадг е то чула. „Тако е то у свету, то валн знати и себе сотниг тешити . . . . Унутрашиа цена е преко свега, па ћу н са твшг основоиг доиста наидалЂ доћи. На то дође воденичаровг иагар&цг преко полнне ; онг сиогри чепшо, па е позоба. „У н у т р а ш н л е ц е н а преко свега!" рекне иагарацг па отиде дал^. (М. Л.)

РАЗЛИЧНОСТИ.

М-1СТНА ВФСТБ. — У ноћи између 1. и 2. о. м. догодило се опетг едно одг они' величествени естествени' позоргл, ков јоштђ напредт. умг човечесми точно предсказати зна, и о чему се потомг срдечно радуе, кадг изкуси, до чега е Богт. човека узвисити хтео, да може и у таине природне улазити. Ири ведромг небу, едва тамо амо као прамечакг повлачивагоћимг се обчашцима, догодило се месеца помрачеше, кое пообшгемг свету могло видити се, и кое кодг насг почевши иомрачавати се одг 'Д II сат!в, а транло е до 3 / 4 на 2. —

СМЂСИЦЕ. в (Смртг авдукг Велвковогг топа.) Изг повћсти авдукг Вел1>ка зна се, да е онг надалеко одг топа стоећш погинуо, а то е бмло овако: Тане непр^ателБско удари наИпре у топг аидукг ВелБка кодг коегг е онг стало, начпни неку ду&ину на нБимг и одскочивши удари ио пасу аидукг ВелБка и прекине на двое, кои едва гинућЈи могао е изговорити. „Држ' браћо, и осветите ме." Топг таИ и ако е бмо народнни јоаетг зато, шго е славнии гонакг абдукг ВелБко на нбимб ||;омандирао, после смрти нћгове добје славно име „топг ја0дукг Велкковг." У истину оваИ е топг сматранг као јнека светинн, чуванг брижлкиво као единче маИкомг свошмг, ;« текг онда изг нћга пуцато, кадг су напаче свечаности бшјвале. МлопИ су желили само видити таИ топг. Онг е 6бш одг јшожђа сливенг, безг сва.;огг украшен1н, сразм-ћрно по вештини иравиланг, и примао е у себе 3 Фунт. барута, и при пуцанго јодавао е онаковкги гласг, као што се само одг едногг гвоз[деноп. топа очекивати може. Кое збогг старости, и не наИЈЈепше массе гвожђа, топг е истБ1в као труло дрво утолико кмо црнг изгледао; сг турп^омг и оштримг ножемг могао I '

си га стругати како хоћешг. Изг овога свега види се, што в топг таи ко зпа кадг ливанг, и славнкги га аидукг Велкко горишолг одг Турака отевши цравителству дао а ово опетг н^ћиу натрагг возвратило, да нкиме непр1нтелћ свое и свога отечества туче. Но о пространословству доста. Год. 1836-те, лицемг на Св. Богонвлен^ћ, поредг други' топова, парадирао в и топг аидукг Велкка, извршивагоћи свого дужностБ. У оно време србско правленје имало н1е редовни' топџ1н'. ДужностБ при пуцннви извршивали су топџ1е просте, кои су и подг прво-врховнммг вождемг Кара-ђорђемг, и подг кнлземг Мнлошемг Обреновићемг воевали. Надг тимг топџ1нма бмо е корпоралннИ старешина Ннаћко С * * * * * кои; и сада у Београду прилично већг старг као пензшниста живи, а поредг овогг наиглавнш старешина бно е покоИннн Милошг Сарановацг, тада главннИ военнН комесарг, коН се морао слушати кодг послова топовии', ербо е при нћговомг управству обшта воена муницја, оружница, барутана и т. д. стопла. Господинг таи одг природе слабогг здравла , будући често е бреме запов1.дничества свогг Ннаћку предавао, коИ е доволбно вештг кодг топова, дужностБ примл-ћну лепо и одправлао, али кадг бн се развеселт, онда е тако жестоко пуцао и брзо, да, нитг е на количество барута шта коИ топг зактева, ни друге нуждие топшПске погребе, нко внимао. После полг дана кадг е кннзг седећи јоштг за ручкомг заповедјо пуцати, ербо е и госте илао, Ннаћко — веселнН Ннаћко — ерг у правомг смислу то и есте — започне брзо и жестоко пуцати, особито изг топа аидукг Велкковогг — невзирагоћи м-ћру времена обичну на разлађива^гћ топова употреблпвану. И ако е снегг на землБИ бно, време е лепо бнло, и сунце особито жестоко сЈа.то. Н, коИ ово пишемг, такођерг самк изишао, да пуцннву сматрамг. Бмло е насг прилично число, понаИвише момчади. Ду . . . ду . . . на еданпутг топг се аИдука Велкка разпрстне, комадг еданг падае предг типограФ10мг, чакг одстонпје на своа' 90 х».,