Подунавка Земун

182

ПОДУН1ВК4.

опегБ га е ФантазЈн у старо доба страшиимг знацима и обичаима пратила. За вешала ше ма какво дрво улотреблавано, већг су бирана бвгла дрва безг лиета и сасушена. Каснје бнше нвниН друмг, или , ако е могуће бнло, разкршће', место, на комђ су вешала подизали, а поноћв бнше страна, кудг су окренута бша. Осуђенику везивали су на очи црну свезу. Што е кои на више обешенг био, то е и срамн1е било. У средн^ћмг веку постао е обичаИ, узг грешника вешати псе или кураке, почемг су ове животин^ №0 сво10и крадлвивости сг крадлћивцемг узпоређивали. Тако е шштг године 1462. у Хали еданг Евреинг

збогг крађе стрмоглавце међу два лгота пса обешенг био. Но као право и подпуно удовлетворен^ћ сматрало се, кадг су убицу надг гробомг убјеногг обесили, или кадг су га као што е у Французсков обичаи био, изподг убјеиога затрпали. У некимг местима морао е наВмлађШ судацг дуж_ воств вешача вршити, и о некимг владаоцима, као о Херцогу Албрехту V. изг Мекленбурга, о Херцогу Отону изг Линебурга, говори се, да су осуђенике собственимг рукама вешали. (Свршетакг сл^дуе.)

Утоплћнћ пароброда „Цетграл-Дшернка^'

Одг како се паробродг „Арктикг" у прошлоВ години утоп1о, ше ни една несрећа у Амирики тако ако срдца потресла и толико саучастје побудила као утопл^ћнии паробродг „Централ-Америка." Заиста су ужасне поединости, кое страдалци приповедаго и кое листови изг Нго-1орка саобштаваго. На томг несрећномг броду возило се 592 човека , кадг се истнИ 10. Септ. о. г. изг Хаване кренуо, и одг свш овм несрећника спасла се само 173 човека. Сви други, а сг нкима и до два милтна долара у злату и сребру, леже на дну мора саран -ћни. Путници бину цо већов части лгоди изг КалиФорше, кои су са своимг трудно стеченимг благомг свошн постоибини итили, те да свое сроднике поведу, или да плодове свои' многогодпшнви путована у миру уживаго. Кадг е вода у провал^ћномг броду почела страшно расгети, могао си видети, како су се исти изг КалнФорше лгоди трудили, да свое благо спасу; они су брижл &иво поредг себе полагали свое злато, да би га могли са собомг понети, ако би се каква спасоносна лађа понвила, или су га око себе опасали, да га неби изгубили. Но пошто е опасностБ све то више растла, пошто е навпосле већа частБ одг нби о свомг нзбавл^ћнго очадвати почела, онда већг нико ше на злато мислш. По собаиа, по клупама и по крову лежадо е злато, кое су притлжателБи одг себе одбацили, да 1в неби при спасаванго тежиномг свотмг на дно мора свукло; нико се на н-ћга Н1е ни обзирао, и 20,000 долара, на асталу разтурени, лежалп су тако безбедно, као да ш е сто брава затварало. Несрећницима овимг само е шшг една лгобавв кг животу стала бБ1ла, па опетг су се у последн!шг тренутку тако великодушно и храбро владали, како небн бол4 ни наиврстнш у свету лгоди. Пошто су толико ноћи безуспешно воду црпили, гледали су навпосле мирно, кадг е капетанг све жене и сву децу у чамце [пренети дао. Ниеданг се ше напредг силомг провлачш, ниеданг ше захтевао, да ире другога спасенг буде. Гледали су, како бродг, на комг су бнли, полако тоне; свашв се дочепао чега, што ба га спасти иогло и столли су као неми, кадг се послсднбШ чамацг

одг брода одтиснуо и кадг е оваВ наеданпутг утонуо. Они, кое су касше изг воде спасли, претрпели су самргннв стра'. Море се узколебало, те тако разстави несрећнике, кои су, крепко греда или балвана држећи се, у гомилама међу развалинама брода пловили. бдно га е, као што приповедаго, у средг паклено-црне ноћи чувство о усамл^пости тако силно обузело, да е намеравао дрво, на комг е пловш, одбацити и своеволкно утопити се; ал' наеданпутг смогри, где му се некакавг пловећ1и човекг приближуе. У ономг ужасномг тренутку човечје лице бнше едино, што е видеги желјо, те тако напрегнувши све свое силе, упути се томг другу на сусретг, кои му се безгласанг прнближаваше; но кадг му се сасвимг приближш бно, виде иредг собомг мртваца, когг су два за пливан^ћ одг мекогг дрвета (Когк) направлћна понса на новршини одржала. Н1јга е нмачно разслабл^ностБ уморила или стра'. Између многи' приповедк1и, кое намг исти спасени несрећници причаго, наИзнамени-па е ова: Н симб већг четири часа волнама тамо и овамо бацанг, усамл-ћнг блудш; никакавг човеч1& гласг недопираше већг до мои' ушш, кадг наеданпутг зачу гласг мое матере, кон ме пнташе: „1они! еси ли тн грожЈЈе твое сестре поео?" — Нре 30 година сиречБ, као дете одг 11 година, поео самБ крадомг неколико гроздова, кои су за мого болестну сестру преправ.Љи бнли, а треба знати, да збогг тога нисамк б1енг 6 би >; садг предг самимг гробомг понови ми се оно исто пнтан^ћ, кое ми е пре 30 година предложено бнло, пошго се за последнки 20 година имачно шеданпутг тога догађаа нисамБ сетјо. Гласг е та& изг гроба дошао. Менп се учинило, да е таВ гласг предсказиванЉ мое близке смрти. 'Гаква упечатл^на доста су силна, да човекз^, кога у тамноп ноћи, за какво дрво прилгоб^ћна, волне Океана гамо и овамо бацаго, паметг одузму и да га у безум,тћ баце; па опетг незна се, да е и еданг одг ови спасени у безум.гћ пао. Врло ш е мало могло говорити, кадг су изг воде извађени бши, али су после неколико часова опетг кг себи дошли.