Подунавка Земун

Л»СТ1| 31 34БДВУ II НАУКУ.

269

су ти, што мон сина вовска може и зашто самв овчм<> дошао; а шштг ћу ти и црн^ћ и горе показати, ако ми • лепредашЂ, па ми непош.гћшг клгоче градске. Негуби дакле у лудо паве ни свое, ни Ј ) а уР а твои, кои су прама мошв воисци као капЂ воде у мору син 4 мђ . Даемг ти на знан^ : ТвоИ рођакг кодг мене е у робству ! одт> н^га самк чуо^ да онг има у градз' заручницу, некз 7 Варадинку Мару. Три ти дана даемг за промиш.тнван^, уедно ти нвламг желго мого, коа некг ти буде заповеств; ако ти е животђ ро!>ака твогг мш, ношлби ми Варадинку Мару. Непошл-ћшЂ ли нго, знаи! да ће онђ крволочно погинути и послат'ћу ти главу н^гову. А непош.гћшг ли за гри дана градске клгоче, знаи, да ћу га на горишг отети. Н у н-ћму бити морамг , то е заповестБ цара мога. Избери дакле, што хоћешг. Али - Везир - Камурџићг." Ово писмо одма по татарину драгоманомЂ праћенимг посла у градЂ. ТатаринЂ бннше одма предЂ генерала пуштенЂ, кои прочитавшп писмо одважно одговори драгоману: „Нви великомЂ тномђ везиру, да ће му шшђ данасг одговорг доћи," ег коимг речма онг нби одпусти. Смутила су немало чз 7 дна условја везирова генерала; иит' би што за нби марш био, да е само за Принца Евгеша зачуо. То е знао, да се онг свошмг воискомг кренуо, али да л' се већг ближе Варадину прикуч10 , о томг небшше тштг извештенг. Премда е верностк н^гова неузколебива била, и нит' е помислјо игда предати градски клгочева, то опетг почемг се о животу рођака свогг радило, а ту уплетена бБ1ла Варадинка Мара, смисли, да по нвои му као некш зракг надежде сину, коимђ би се и животг рођака спасити, а Варадинкомг Маромг нам^ћравано горпшанћ на дулБЈЛ рокг одгодити могло, чега ради одма дадо зваги Варадинку Мару. „б.ш живг моа драгји Радивои?" бину прве речи, сг коима Мара поздрави генерала. 'Гронутг н4нимг одг туге и плача преображенимЂ лицемг одма 10п угћшлвиво рече: „Ж ивђ е, драга кћери, али тужанг турскШ е сужанг! чуидерг, што ми везирг пише." Кадг е Мара као безЂ дз'ше писмо везирово саслушала плану ши лнце, те весела з 7 скликну : „Ићи ћу моемЂ драгомђ Радивого, па макарг сг нкиме заедно погинЈла." „Помисли , драга кћери, шта ћешг да чинишђ , знашг валвда , што су силеџје Тз 'рци," позорну нго чинећи рече генералЂ. „Мала е сила нвина , да з т ништи лгобавв мого," одушевлЂно рече Мара, пакЂ одма на то настави : „А незнаип> ли, генерале , да би сђ тимђ начиномг хаснити могла не само момг драгомг Радивого, нег' што внше и Варадину граду. Могла самБ 6 б 1 ти гонакинн кодђ Београда, зашто неби и кодђ родногЂ мога Варадина града ? Пиши дакле везиру, нека ме вечерасЂ на вечеру чека, ево кђ н4му Варадинке Маре." Зачз 'ђенЂ ћз 7 тећи гледао е генералЂ ову женскинго срдца гоначкога, шшђ неодлучанг што да чини; али Мара опетг ватрено му повторп: „Негледаи ме зачз т ј)ено, генерале,

ићићу везиру, за спасен^ћ Радивоа и Варадина града. То реко не пореко; пиши му само." Генералг видивши Марино чудно постоннство, и надагоћи се одтудг добра граду седе овако писати везирз 7 ; „Честигии велими везире! Ево ти брзо одговора : по желБи твоши послат'ћу ти Варадинку Мару, тимг већма се пакг нбои надаи, ерг е то и желн н^ћзина. Она те поздравлн, да нго на вечеру чекашг. Што се пакг предае града тиче, за садг шштг ништа одлучјо нисамБ; а и мислимг, да ти тога ради садг што известногг нвити неморамг , ерг си ти за три дана рокг определш. Чекаи дакле до уреченогг рока, а за то време забавлнв се са Варадинкомг Маромг. У Варадину градз 7 3. Августа 1716. ; ''Ј Генералг Н." Ово писмо одма посла по свомг улаку у таборг везиру. Оде Мара весела кући обећавши генералу, да ће га пре полазка свога сходни напутака ради посћтити. Оста генералг зачзђенг збогг смелости ове девончке, надагоће се колико толико добримг последицама одг предузећа н^ћногг. VI. Вече бинше тавно, башг у време мене, а облацп тавни по зраку су ветромг терани. Нигде звезде, ннгде светлости осимг они безбровнн ватра по табору турскомг, на Карловачки брдина и у долина чаробно се снгоћи тако, да бм помислити могао при тавности небокруга, да се оваи на землго са своимг неброинимг преселш звездама. Међу нвима снго се као повеће звезде шаторп паша, бегова и ага , а средг ови наивећма, слично месецз 7 , шаторг великогг везира. У н^ћму седш е везирг самг сркагоћи каву изг златна Филџана, што мз' га мисирскш паша поклон10, а П1гоћи дуванЂ изђ лрагоцена чилибара , што му га самЂ сулганг даровао. Б б 1 о е замишл-ћнг, но мисли н4гове небћ]пз 7 дубоке, ерЂ су му иначе озбилно лице чешће знаци з 7 милиости таиномЂ некомт. радосћз 7 прелегали. Очи сз 7 му садЂ жнвл^ћ севале, и чешће би велике гладш бркове у знакв задоволБства свога. ПокраИ н^ћга било е ппсмо генералово; задоволннЂ садржаемг н4говимг велике димове пуштагоћи рече: „Дакле ипакг же.га мон готова е заповеств, ко1ои се мора задоволбити ; полакЂ е готово ; . . . . Варадинка Мара ће доћи . . . . но гди е досадЂ ? Ноћв већЂ увелико, а н:ћ 10 шђ неима .... башЂ самв желннЂ видити ту чз 7 днз г и лепу женску, што е толико београдскогЂ пашз* занела . . . . А за друго, за предаго, вели, да га до даногг му рока чекамг ? . Вала, ђауре , и то ће по мошв волби 6 б1ти. То мора бити, шта заповеда Камурџић-Али-Везнрг !...." Овако везирг говорећи почемг е све едну за другомг ачу, наипосле и ошумомг смешану каву пш, напоследку зажареиг и на ове мисли дође: „Лепа е, рече београдскји паша, та Мара, а обт л ' ме лгобити хтела? Шта, би ли ? мора, кадг у мои руку буде! . . . . А заручникг н 4 зинђ ? Сг тимг