Позориште
(Удари ве дланом по устима)... још би ми само то требало, да ми се у овој мојој муци и они нопну на врат!
Кафепија, ја и каФешја! Где ми је подваљак, где црвени образи, из којих се једва виде мале спаваћиве очир Па зар је ово трбух за гостионпчараг Па моја слатка Катица, којој сам једва ових дана срце освојио, зар да буде кафеџијнида, да седи у келнерају и точи оне незајажљиве чоканчиће ;:. пеглиће. Не бива! — (једнет да ручан — устани, гости! Седни да вечераи — устани, гости! Седни, то јест легни да спаваш — лупа пупа на прозорима, —- скачи из ена — гости! цигани, стражари, полицаји, галама, урнебес, туш, све и онда кад дајеш своме драгоме ујаку, Николи Калпузану, парастос. (Клоне, тужан, на столицу, која је јако напред до стола).
Боже, боже, шта ти све не бих хтела судбина од ово мало човека 2 Деда хтеде да истеше дунђерина — занат је, вели, златан; а догод је кућа, биће и дунђера. Аја, вели мати, хоћу да ми дете буде поп; а отац би још додао: „па што не би био и владика!“ Дадоше ме у богословију, а ја, братац, пастирско богословље телалину, па изабрах ово, (Показује патос позорнице)... од целе публике један метар узвишеније опредељење. Није, боме, био утрвен пут, који ме је до ове велике позорнице довео, беше густих камењара гладовања и сиротовања док сам најзад стао на данашње даске. „Сети се старих дана п поучи се!“ — вели пророк. —— И мени често пада на ум, и сећам се као данас првог доба мога глумовања.
Да бих био спгуран од извесног „го-
о —-е-е ве • •+--————
Рале
|ненија“ родитеља, заждим на ону страну. 'Нова села, нове вароши, пови Срби, нови "обичаји! Једва преболех моју домовину, моју драгу Србију. Чувена дилетантска дружина у Чанаду прими ме за питомца! Плата хлебац, вода, пи по која напушена цигара прида! За кратко време постах: |реквизитар, еценариста, чувар улога, писар и по мало глумац, све у једној переони. |Најзад, „за народност,“ произведоне ме и за таптача. Руконис измрчен, испревлачен црвеном и црпом нпсаљком као исплаћЋени трговачки тефтерш на једном листу стоји: види напред 20 страну ! на другом: види 10 страну! По читави листови испрошивани, чподама испредевани ! Сала тесна, позорница још тешња, публике натучено, осветљење слабо, жагор за кулисама, незнање улога. запара, задах — враг се ту не би помео и заплео! Завеса дигнута, најстарији глумац на ђавола п редитељ, |бацио се у позитуру краља, па муца, ли |умуца. Ја трчи, тражи, преврћи, обрћи, тамо амо, горе доле, пптде да нагазим на његов слог. Краљ се мршти, ходи, црвени, шерипи,док у један пут зграпут,саже се пад мој проклет ћумешчић, севну очима, зграби дело испред мене,Фурпозно преврћи тамо амо, па у један пут суну као демон: „Читај ту!“ Задрхтах онемих. Кад ме онда није ударио гром, целог сам века од њега сигуран.
Сутра дан, још пре сунца, сподобих, у отсуству горе, равницом певајући, т. ј. онако у себи, да ни врапци на путу нису чули, да се чак ни ја тих песама више не сећам.
| | |
(Свршиће ее.)
ИЋИ.
А
ПОЗОРИШТЕ.
(Хронина београдског позоришта.) Било је то
|туне, у оделу црном, а на глави ниска округла |чиновничка капа, са црвеним портом. да њим
тодине 1866., у дубоку јесен. Улицом, што од Зеле- |иђаше Барловац, онда управитељ варошки, а ног Венца полази к Сави, иђаше сигурним ходом иза овога, али са свим удаљено, један војни праједан господин; држање му беше необично озбиљно | тилац. Трговци, испред дућанских врата, скидаи одлично. Висок сухоњав, погледа оштрог, браде | ху капе, а радознала деца, мало поладаљо праћа-
су
27
~ +