Позориште
~
+
вода 246 рсољој—
ни, чувши то од евога професора, науме, да га по што по то ослободе разрокости. представи нађу га они на улици и одмах га, готово силом, едвуку на клинику дру Арлту, где га овај одмах бесплатно оперира и од разрокости ослободи.
Отац и сестре му зачудише се и обрадо-
ваше врло кад им Јоца после тога стиже кући
са евим здравих очију. Кад је тог дана отишао од куће, био је разрок, а преко се после једног часа са свим исцељен.
Та околност учини, те је Јоца могао озбиљно помишљати нато, да се посвети глумачкој струци.
Тада живљаше у Бечу неки банкар Орбин, по имену Пера Чокић, Овај честити Србин кога се Јоца Савић вазда са захвалношћу сећа — дозна за Јоцину намеру и одведе га одмах Соненталу, е којим је добро познат био. Међу тим и Сонентал се почео за Савића интересовати од ђачке представе. Тај велики, а можха и највећи глумац немачки, био му је првим учитељем и он га је управо и извео за глумца. Посредовањем Соненталовим упознао се Савић с Хенриком Лаубеом и овај му допусти слободан улазак у двореско позориште и даде му неколико улога.
Тада већ беше Савић у велико упознат са књижевношћу, ал од тада се са великом пажњом одаде драмској литератури, а са још више љубави него дотле обртао се Шекепиру и Шилеру, проучавајући им јунаке драмске и траже. ћи за се струке у глумачкој струци. Дантеа, свог љубимца дотадањег, није никад напуштао.
Као сваки млад глумац тако и Савић хтеде доћи „до улога“. Али у први мах то није могао постићи, особито у дворском позоришту не. Та жеља га отера из Беча чак у Швајцарсеку, где је, истина, .ошао „до улога“, али све то беше далеко од његова пдеала и он на брзо увиде, да то није згодно поље за рад какав је он замишљао. Радије је хтео да игра и мање улоге, ал у свету, где ће моћи што видети, што научити. Год. 1866. видимо га у Минхену, где игра уз знамениту глумицу, Клару Циглерову, чувену Дездемону немачку.
Из Минхена отиде у Аугсбург, одатле га Ф. Дингелштет одведе у Вајмар, а после, постав управитељем бечког позоришта, собом у Беч. То је било 1869. године. У Бечу се бавио Савић до 1811. г. Играо је мало, али се свом снагом одао на изучавање немачкога језика и књижевности, а ни на свој матерњи језик није заборавио, него је и око њега својски прионуо био, а ту му је особито мајор Јован Стефановић Виловеки од помоћи био. Год. 1871.
Неколико дана по.
|
Како биограФ Савићев у „Српској зори“ вели, прве године свога повратка у Вајмар играо је Јоца пред руским царем. Руски. цар Александар П. задржаваше се тада у Вајмару код свога рођака Великог Херцега Вајмарског. Цару у почаст давана је у летњем дворцу Белведеру свечана представа, у којој је Јоца Савић играо главну улогу. Тада упозори Велики Хер“ цег пара Александра и његову пратњу на Јоцу и рече им, да је Савић Србин и православан. Руски гости толико се обрадовали томе, да су Савића позвали оно вече у евоје друштво и ту се с њиме разговарали, уверавајући га, да им је мило што је Србин и православан, и што у страноме свету тако достојно заступа народ свој. То су речи поменутог листа, а ја сам их навео с тога, да би животопис уметников што потнунији био. Мени Савић те представе није напомињао.
У Вајмару је Јоца Савић остао све до 1884. године. У то доба пада женидба му (оженио ве Немицом, глумицом Шарловом, а венчањеје било у руској капели у Вајмару) и главан рад му око самообразовања и у савршавања у глумачкој струци. Поред студије свих главнијих драматеких умотвора свију књижевности, учио је
још и разне језике, као енглески, Француски, тали-
јански. Особито је велику пажњу обраћао Француском језику и много је преводио с Францускога на немачки,
У Француској се бавио дуже времена, а нарочито у Паризу, где се одао на студију Молијерових драма. У Паризу се упознао са славним Емилом Готом, глумцем у Тћвабе (тапсалве-у, који му је неко време био учитељем и вођом у Молијеровим делима. Ту је Савић изабрао себи за етудију Мизантропа и проучавао
је вредно тај карактер, мислећи, да га изнесе на позорницу кад се врати у Немачку. Год. 1871. упознао се са Лудвиком Барна-
јем (такођер чувен глумац у Немачкој) ис њим.
оклопи „Сепоззепзећањћ дЧешвећег Вићпепапсећбтееп,“ друштво, које је себи ставило за задатак,
|да се брине за изнемогле раденике на позорни-
ци и око позорнице, дајући им доживотну мировину. Ово друштво издаје од петнаест година већ и свој орган у Берлини под именом „Решвзеће Ваћпеп-Сгепоззепећа%“, а на челу листа видимо име Јоце Савића и као члана централног одбора и као надзорника. (Сештај-Ацззсћиза Моспеада и Ал атећћ5табћ). Капитал овога друштва износи до сад већ три и по милијона марака (преко два милијона Фор.)
Осим тога основао је Савић и Мец тла
позове га) Уалвепказве, из које се потпомажу удовице и
Велики Херцег од Вајмара у своју престоницу. сирочад глумаца. Овој каси био је Јоца много Ласкавом позиву Херцеговом одазва се Савић, година директор.
и отиде по ново у Вајмар, уз Минхен најчуве
нију Баре Немачке са неговања лепих вештина. | Винцера оде 1884.
•
Посредовањем др. Феретера и директора. год. у Манхајм и постаде
зе