Покрет

2 покрет

шајући чак (и неке врлине у мане, а посматрајући мане на сто и више пута увеличавајуће стакло«. Он се, дакле, у критичком делу свог предговора, погла: вито задржава, на Костићевим врлинама, и и тог критичког дела, делећи критичарева мишљења, о ве-

ликом песнику, желимо да изнесемо неколико најваг |

нимљивијих одломака.

Да би објаснио Костићеву поезију, Стефановић —

даје прво карактер »Омладинске епохе«“ доба, у коме је Костић живео и певао. Е

- „Што се тиче саме те епохе и њених најивразитијих представника, вели он, она је, извен сваке сумње,

највеће и најкрупније што је забележено у историје не -

само наше нове књижевности него целе наше нове културе. Један беспримерно широк и мобБан елан који захвата сва поља духовног живота народног; један колико

спонтан толико органски силан и органски израстао, и за то скоро са изгледом спремљеног и организованог,

покрет за ивражавањем још неивражених духовних енер-

гаја једног младог, у историју улазећег народа,

„„ Било је -ту много пене и невредећег муља,

мого кипљења и бацања пј азних мехурова, али је све то носила једна велика снага, један стваралачки елан каквог иначе наша раса није покавала, и нада све један елан колективног стваралачког духа, који је и иначе у

опште редак, и- на сваки начин особито интересантан за“

проучавање. ·

„Ретко је где и кад овако из једног заједничког

духа све изашло што један народ у даном моменту представља, као у то доба. И ретко- где "цео живот народни носи овако ивразит печат једног духа као што је случај са нашом омладинском епохом. > „Само тако кад се схвати, у целој ширини својој, као један силан елан колективног народног стваралачког духа који је тражио да се иврави, може се омладински покрет правилно одценити. И само с теким схватањем његове епохе; могу се и главни представници његови,

а особито Лаза Костић, праведно судили и разумети,

Костић је био, да се послужимо језиком његове епохе,

прави певи-друг и плачи-друг целе своје генерације,

обично њен херолд, каткад њен лакрдијаш и критичар,

а увек њен живи радник, градитељ, ивградитељ и из-

равитељ“.

По мишљењу Г. Стефановића, Лаза Костић је најпотпунији и највиши израз те тенерације у њеном песничком делу рада, Он је довољно велики да, пред лепотом његове поевије све његове мане морају бити заборављене; и његов биограф се труди да те мане објасни и у неку руку оправда, Жалимо што нам није могуће да, истакнемо пасусе вредне истицања и морамо се задовољити изношењем још два кратка, цитата. || |

Истичући младост која избија из Костићевих песама, Костићеву »особину подмлађивања« коју он признаје у нашој поезији још само Бранку ш Змају, Стефановић наглашава, да, та, особина, као и тежња, да буде свој, особен, слободан, а нарочито његова, динамичност, приболижују овог песника. данашњим песничким генерацијама. -

»„ Тај експлозивни, динамични карактер Костићеве поезије, више но ишта друго чини је блиском и све ближом вајмлађој песничкој генерацији, која је, и опет, сва у знаку динамизма. Отуд интерес и ва Костићеве слободне ритмове које је у нашој поезији он ва један мајсторски начин увео и освојио им грађанско право. Отуд интерес и за његове јевичке особености, његова експериментисања са речима, облицима и фравом, сада када је и опет борба ва изравом и тражење нових израза,

ових могућности и веза међу речима и облицима на дневном реду“.

Да завршимо једним наводом из СОтефановићеве осуде ранијих Костићевих критичара;

уКо у Костићу види само творца каламбура, тај Зацело не види много, и зато не може ни доћи до срца његове поезије, јер се до срца не долави у опште кроз пддеротине на спољашњем оделу, него кроз отворе душе.

„и. О Костићу као неуредном, разбарушеном, ловцу каламбура итд. пишу људи који га за живота нису ни познавали, а који га ни после смрти не престају мрвити. Јер ту привилегију, да буде мржен, Костић је задржао и после смрти. Привилегију величине на сваки начин, јер је величина човека не само Уу- љубави коју улвва него и у мржњи ксју против себе годиже, =

Избор песама које су ушле у ову антологију саг

свим задовољава. У њиним строфама. је сва фанта-

зија, и лакоћа, и топлина Костићеве поезије, тако да вам од првих стихова, уводне »Вилованке«, фамовних извиканих стихова, - - У по ноћи превесељке, са нетренке теревенке, затрејан се дигох дома, _ па до завршетка, тако музичке и песнички савр-.

шене запја Маха де Та Залшће, комуникаливна емог |

- ција лирике тог великог песника ни за тренутак не

допушта да се отренете од њеног утаваја,

_ Гиблнотека » Наши пјеснини« ће нас много задужиттако и друга њена издања (н. пр. Ђура Јакшић, чије су песме саду штампа) буду тако пазељиво урег ђена и укусно издата као песме Матоша и ова Анто, логија Јазе Костића, · - Д.

ПРВА КЊИГА БРАНИМИРА ЋОСИЋА

_ Израније већ познат својим приповеткама шоналпим бољим књижевним часописима, Браними) Ћосић се овота пута представио једном танком и не; угледном књижицом која, је, ту скоро, под мирним и небодећим насловом »Приче о Бошковићу«, угледала

· света, Ове две непретенциовне приче (»Матдалена Бе-

стидница« и »Прича, без наслова«) наша, ће публика. већ навикнута на помпезне наслове у којима бар две речи не разуме, примити овакако са олмпатијом, утолико пре што су у њима обрађени — ово не подг Влачимо ни као укор ни као похвалу — на општеприступачан начин, проблеми који мањегвише рас, тржу све нас. Обе приповетке, развијане више романски него ли приповедачки, писане у првом лицу, описују у главном (т скоро једино насловног јунака (у колико се овај термин у његовом другом значењу може штрименити и на њега), једног јунака чије неке особине Сви ми по мало носимо у себи. Бошковић је трилиг чан слабић, без воље и романтичар, по мало брута лан и веома сентименталан, егопстичан као и сви такви људи, неуравнотежен и бев правога осећања шта управо тражи од живота, н, на крају крајева, добар, ипак, тако добар, мода, и против своје воље. Један од мнолих које је струја модскога, скептицизма, и презирања свега што не носи етикету безочности, суровости и неосећајности повела, са. собом. Али нас све његове хотимичне незграшности неће убедити, Ми ипак знамо да се иза. тога, прерушеногта сентимен» талпа крије једно добро срце, онако просечно добро као и срце свију нас, без неке нарочите дубине (и таг нашости, и ако он сам скривено верује да је друкчије, Јунак пати ради тота, пати ради те своје двојности и налскрености. У »Маглалени Бестидницт«, бојажљиво још, аутор је поставио. ту опречност ша међу једне примљене презривости и чежње за једним романтичним надахнућем, Осим тога, још бог