Покрет

покрет 97

јажљтвије, сукоб између једне нагонске страсти, за, коју јунак нема ни довољно могућности, ни довољно сирсве снаге, а ни довољно бруталности, и роман тичног славујања. Бојећи се да не постане смешан, свима, а нарочито самом себи, а немајући довољно смелости да се препусти своме примљеном и накаг лемљеном уверењу, он претпоставља да се спасе не увек врло оригиналним, премда увек занимљивам кентенплацијама о ништавости живота, И најзад, равуме се, испадне трагедија. Врло тужна, дабоме, ипак. У »Причи без Наслова« јунак је већ искре; нији, премда још увек врло мното позира, пред самим собом. Он је већ много мање у опреци са самим 00; бом. — можда, је ова приповетка, због тога и мање заг нимљива од прве, али у толако нежнија и дирљиг вија. И најзад, смрт је последњи спас ва њега, свеједно да ли у белим чарапама или не, пошто није имао довољно снаге да закључи да је потребно, баш као консеквентан скептик, постати скептичани о скептицизму да би се човек спасао маске коју је себи наметнуо.

Сва се сва дешавања одигравају углавном у души главног јунака, кроз чије су очл и посматрана, а. сва остала лица, чак и она која играју важну улогу остају само бледе и нејасне сенке које случајно прог макну поред нас. Исто тако и покушаји“ локалног обојења ових приповести, које уосталом "наје било потребно, остали .су безуспешни, (Све је испричано мирно, без емфазе, врло течно, са, безброј пријатних, занимљивих и замишљених појединости. Отил је кроз целу књигу намерно искидан, што даје току до; гађаја нарочиту динамичност Али ипак сам имао утисак да је ритам покварен. Често пута када сам очекерао да ће ме запљуснути један широки и топли вал, ударио ме је само један мали, запенушени и хладни талас, и то ме је болело местимице.

Али тон је ипак кроз обе приповетке исти, не постајући једноличан, помало подсмешљив, алл увек ипак тужан, Аутор има увек довољно укуса да, се одржи на, границама, често и врло вратоломним ивицама, једне мало болећиве ганутљивоста. А обаг два су сижеа у томе погледу била врло опасна, Г. Ћосић има довољно тананости да разуме опасност таквих излета и он их се брижљиво чувао, срећом по његов успех и несумњиви таленал, као и наше пријатно задовољство. 6. Фр.

СЛИКАРСТВО · ИЗЛОЖБА „ЦВИЈЕТЕ ЗУЗОРИЋ“

У прошлу суботу отворена је прва изложба организована од стране женског друштва „Цвијета Зузорић“. Пројекгована прво као изложба неколгцане сликара, ова је доге није схваћена као нека врста годишњег салова за који треба позвати све наше сликаре и скулпторе да пошљу своје радове. Зато смо на овој изложби имали прилике да видимо и слике старијих уметника из „Ладе“, и творевине „Групе Шесторице“ и радове нсколицене „Независних“. Ово заједничко излегање радова тридесеторице уметника, сд најстаријих до најмлађих, поред тога што је њиме пружена прилика многим уметницима, који не би могли сами да пререде своју згсебну изложбу, да се прикажу публици, има јсш једну добру страну: изазива вас да вршите упоређења и даје вам повода да дођете до доста интересантних закључака.

Први закључак који вам се намеће, то је да је подела сликара на горњи и доњи спрат Ристићеве куће у главном (осим неких изузетака) подела на оне од којих се може нешто очекивати у будућности, — и на оне друге. Чланови „Ладе“, Који су ивложили у собама на доњем спрату, већином су

дошли до гавесне границе у свом начгну изражавања и не иду даље. Да ли је томе узрок недостатек снаге и способности вли негостатак радозналости и интересовања за уметност; да ли су ти уметници осетили да даље не могу и дошли

до извесне апатије, или. су закључили да је њгхов начин последња реч уметности и не желе да се преоптерећавају решегвањем нових проблема, не знамо. Главно је да нгм већина слика (ма колико да су правилно пртане, и симпстичне, и лепе на око) деје утисак већ виђеног, толико пута виђенсг. Многи од тих сликара лепо цртају (Маринковић, Анђелија Лазгарегић) вешто рукују бојама (Глишић, Павловић ит.д.), слике су им коректно израђене, али крај њих пролазимо непобуђени да размешљамс, ненагнани да се узбудимо, осећајући једено извесно визуално задовољство; пред неким увеличаним „анзихтскартама < чак ни то. ~

Из „Ладе“ су изложила два скулптора; Драг. Арамб»2шић и Симеон Роксандић, и 12 сликара. У њих нисмо убројали Љубомира Ивановића који је део низ добрих цртежа, у његовом познатом жанру, од којих су најбољи манастири и предели из Јужне Србије. Истакнимо, у кратком прегледу; од нежних композиција Бете Вукановић „Чергаре“, од пејсажа Ане Маринковић „Корчулу“ и „Пејсаж из Словевије зими“, од Милоша Голубовића ,Челак и Кзјмакчалан“ и два портрета, „Портрет моје мајке“ од Милице Чађевић и „Мртве природе“ Боре Стефановића. Сем ових су изложили: Драгомир Глишић (четири слике добро компоновгне и две које кваре добар општи утисак), Наталија Цветковић пет слика, Миодраг Петровић седам и Младен Јосић пет. М. Петровић је несрећан кад год слика људске фигуре; његове две Шпањолке! и силуете убачене у неке пејсаже изазивају осећање непријатности. М. Јосић, кад слика, од свих органа потребних правом сликару има само очи и руку: он не мисли, не осећа, не узбуђује се; онако: прво нацрта, па пошто је нацртао. офарбг. 5

Кад из одељења „Ладе“ пређете у одељење „Групе Шесторице,“ имате утисак да прелазите из царства занатства у владу уметности која тргжи целог човека: његову душу, његову сензуалност, његов ум, све. „есторгца“ несумњиво имају мена, сли њихов труд (један доказ тога труда је и њихова продуктивност) даје вам уверење да ће их побед»ти; они можда не успевају да унесу цео свој живот у своја дела али бар чине напоре да то постигну. Та жеља за потпуним уношењем у своје слике није једина одшка „Ше.торице“; они ргде, изређују се, пошто су прешли једну фазу еду даље, пошто су једну тешкоћу свладали смело ударају на нову. Ви сезћате да је сваки од њих прешго велики пут док је дошао до свог стила; да су без позе презирања или игноргсања прилазили свем модерним тенденц“јама уметности да би после тога били још пречешћенији, још више своји.

Изразите слико Марина Тарлаље, госта у „Групи Седморице“, прве привлаче пажњу. Он савршено влада бојама и најбоље постиже тродименвионалност: његови портрети живе, нису везани за платно, излазе из оквира слике. Пејсеж му је ванредно успео. Јован Бијелић даје одличне композиције главна фигура и позадина код њега увек сачињавају хармоничну целину; мало вас збуњује то што су све слике рађене у истом расположењу и што су скоро св., као пејсажи Сиба Миличића, „исто то мало друкчије“. Живорад Настасијевић изложио је његове познате слике париских улица, н неколико нових радова међу којима се истичу „Девојчица с лутком“ и један портре. Петар Добровић, о коме се у нашем данашњем броју на другом месту гсвори, изложио је око деадесет слика, Скулптуре Г. Росандића су разноврсне по стилу и по успелости; „Мајчина забава“, „Христова глава“, „Остављена“ више нам се допадају од осталих. Срстен Стојановић вадивљује својим рељефима у дрвету, затим групом „Двоје Младих“, „Пророком“ и „Главом Човека“. Кршинић је изложио своје познате радове који су врло добри.

„Групи Шесторице“ приближује се, као нејизразитији међу „Независнима“, Сибе Милечић. Пејсажи су му бољи од слике „Две жене“ која сувише потсећа на његове слике од пре две године. Б. Богдановић изложио је неколико успелих цртежа, Живојин Лукић фино израђене медгљоне и камеје. У сали „Уметнека изван група“ изложили су још: Милица Бешевић, Вукосава Велимировић, Јованка Марковић, Зора Петровић, Марија Лукић-Јелесић, Петар Марковић, М, Недељковић, Здравко Секулић и Лучев;

Да напоменемо да је Двор откупио неколико слика (све из „Ладе“) а посетиоци, како изгледа, до сада још ни једну. Уопште, публика се не интересује за ивложбу у