Покрет

58 ПОКРЕТ

довољној мерп; ма кад да одете, нађете свега десет до два- ·

наест особа како разгледају слике, И то вас још више испуњева пошисвањем ва ове људе који, упркос тој кндиферентности, неумсрно раде на свом усавршавању и на стварању и раввијању сликарске и вајарске уметности код нас,

Д.

ИЗЛОЖБА ДАНИЕЛОВИХ СЛИКА

Данас се отвара још једно одељење сликарске пзложбе »Цвијете Зузорић«; то је соба у којој се налазе слике Константина Гриторовића, чувенијег ну

КОНСТАНТИН ГРИГОРОВИЋ ДАНИЕЛ

његово и у наше доба, под именом »сликар Даниел«. Слике које ће сада, београдска публика први пут виг дети својина су |. Јоце Вујића, народног посланика, из Сенте, скупљача историских докумената о нашој прошлости. Слике Даниелове чине један мали део његове збирке сликарсках радова; он је пронашао и скупио преко две стотине уметничких дела српских сликара прошлога века, међу њима портрет Бранка, Радичевића од Ј. Поповића. који преко репродукција, по нашим часописима почње већ да бива познат и широј публици. Већину ових Даниелових слика оде купио је од Др. Бруна Галаша, лекара У Граду, који их је наследио од своје бабе, сликарове поћерке. Сад има намеру да их остави музеј ју орпоних старина који ће ооновати у Београду.

Сликар Даниел, чија слава сада, после толиких тодина, васкрсава, рођен је у Лугошу, у Банату, око 1793. године. Доцније је живео у Великом Бечкереку где је сликао и предавао сликарство. Његови ученици били су између осталих и рано умрли талентог вани Марко Завишић и песник Ђура Јакшић, Ве-

- кесаја. о темишварским сли икарима,

штак у мешању боја и у законима оптике, Даниел је оставио велики број одличних слика: његове портрете Војводе Книћанина, начелника Николића и друге имаћемо прилике да, видимо на овој изложби. Он је радио и иконостасе (за, панчевачку и темишварску Саборну пркву) и дао је велики број мањих икона које се још налазе по прквама у Банату.-

Велики сликар је умро у својој осамдесетој тог дини, 25. маја 1878. Г, И сахрањен У бечкеречком гробљу поред своје жене која. је а о месеци пре њега.

Од докумената о Даниелу имамо само податке у књизи »Орпски Оликари« од Лазара Николића, уметниковог ученика, у једној расправи мађара, Берзатим његову слику од Уроша, Предића коју је Г. Влада. Николић,

"начелник у Земуну, син Лазара Николића, дао бео-

градском Народном Музеју. Репродукцију | те слике доносимо у нашем данашњем броју.

ПОВОРНИТТА -

ПРЕМИЈЕРА о УЧЕНИКА“. Д' АЛБЕРОВ КОНЦЕРАТ. —_ ПРОСЛАВА

СТАШЕ БИНИЧКОГ. — БАЛЕТСКО ВЕЧЕ.

Пошто нашој позоришно“ Упсави и позоритној Критици никако не успева да поведу публику (јер. по свој прилици, нису ви сами начисто у коме правну треба да је воде), ната позоришна Публика преузела је на себе па води позоришну Управу и позоришну Критику. Резултати тога, на жалост, неће увек бити најбољи, али у случају Бернага Шоа задовољни смо што је тако. После трећег успелог Шоовог комада Управа је убпзо ставила на репертоар пи „Баволовог ученика“, а после успеха тог четвртог к мала и критичари су положили оружје; критике штампане после премијере „Баволовог ученика“ биле су махом похвалне.

Највише нас рад је то што се престало са понављањем фразе о „Бгитанском духу Шоовом, тако далеком ед нашег“, Као што је карактеристика „Промашених Живота“ (непрестано, и до изавнвана досаде) давана у једној речи: „'инематографски“, тако је као главна Шоова мана истицано то да је „несродан нама“; као да Шоова критика енглеског друштва није у многоме критика данашњег друштва уопште, као да његога парадоксалност не буни исто тако и Французе и саме Енгл зе, чија то није национална особина, и као да су нама Ибзен из „Габрнела Боркмана“ или Хауптман из „ханеле“ нешто много сродвији од Шбоа из „Ђаволовог ученика“. То и многа пригов рања пала су пред одушев= љењем публике која је заволела Шоову д аматичарску виртуовност и духовитост, и његове идеје, ако их и није примила, бао рагумела, а то је за њу главно.

Шо се, уосталом, сам стара, и то на врло једноставан вачин, да га публука разуме: свака његова личност објашњава се, једне личности откривају друге, и на крају комада се протумачи доста јасно (у „Ђаволоком ученику“ чак нежељено грубо, као у „Главној Ствари“ од Еврејинова) шта је аутор са сеојим комадом хтео рећи. Ричард Дик Даџон, "Ђаволов Ученик (или, као Дјубидет, ученик Бернара Шоа)и пастор Андерсон из зажу главну пишчеву мпсао. А та гла“на мисао, укратко, јесте ова: прави херој мо. а да се боги против зла; он осећа потребу револта против сваког насиља и потребу. победе над з"ом, само пут до те победе 'не пут којим се уопшше долази до победе, већ начин на који ће он најбоље победити) није му увек познат. Прави херој, с друге стране, не постаје херојем случајно, већ гато што је унапред, веком унутрашњом силом, одређен да то буде; он хоге, јер је присиљен, и мора да буде херој; спољни догађаји, - дакле, не стварају га херојем, али су они ипак потребни да му развјасне за каква је херојства створен, да му одреде пгаву путању; а ти спољни догађаји, то су моменти кад се јавља горе поменута потреба револта, отпора насиљу, поб де над влом. Кријумчар Даџон и пастор Андерсон, тек кад се јави насиље, кад Енглези хоће да обесе пастора, долазе до савнања да им је права улога у животу првоме да буде мученик и да се пасивношћу бори против вла,. другоме да је победи грубом силом.