Покрет

покрет 31

Политичко ослобођење представља први корак ступања у Историју; пуна самосталност једног народа огледа се у самосталности његове духовне активности. Не може се у Историји створити велико чме само стварањем Слободе, јер је Отаџбина услов, не идеал. Отаџбина може бити идеал донде док не постоји, или постоји само у представи; после, она је елеменат живота и услови егзистенције синова једне Отаџбине везани су за њу као за ваздух. Благо које има један политички неслободан народ није уопште благо ако не донесе Слободу том народу; тада кад је донесе, благо једне Отаџбине остаје сиротињско ако се од његовог камења не израде алемп а из његових мотива не истка Величина

У стварању наше Слободе имала је значајну гаслугу генерација револуционара из крајева неослобођених уочи ратова. То што је она дала као свој дозишив неколико атентата, у главном успелих, то је најмање што јој обележава траг. (Све револуционаре прате атентати као неизбежна појава.) Генерација о којој је реч дала је више сл атентата. Она је у нашу блиску прошлост унела једно ново и свеже слободњачко струјање; она је нашем националном стремљењу дала рескост и она је заоштрила наша нацискална непријатељства; оно што је раније, неколико само година пред Уједињење, био идеал појединих народних представника, ога је учинила скоро општим нашим идеалом, безмало и идеалом наших бесвесвих гомиле,

Али, кад се испитивечки осмотри револуционарство те генерације, једно може одмах да се уочи: то револуционарство било је и код гомиле и код већине представника револуционарне генерације насађено, накалемљено. Калем је био руске провенијенције. -

Већина тих наших предратних револуциснара, првенствено босанских, угледала се на руске револуционаре. Од оног руског- баћушке што је, изишавши сретно из фазе крађе спахиских дрва из спахиских руских шума и пресксчивши фазу борбе за добро своје непссредне околине, ссновао у неком далеком руском селу једну револуционарну организацију с циљем да ослободи, одмах, од тФираније цео свет, па после Декабриста преко Бакуњана 10 Леонида Андрејева, све што је у Р /сији с успехсм или без успеха фркало против руског Парства представљало је за већину наших револуционара једну вишу врсту надљуди. Једна руска револуционарска приповетка замењивала је многе вечере наших гладних ђакеља у Бечу ну Грацу, а прасак руских бомби бацаних и на такве руске људе какав је био Стољипин одјекивао је у њиховим не претеран) музикалним ушима лепше од најлепших симфонија. Најслађа лектира-њихсва био је, разуме се, Крапоткин, отац теорије ангрхизма, како му тепају његови ученици, један доиста добар писец и значајна фигура руске политичке и културне историје, човек коме је Свемогући Усуд усудио да својим очима види у својој земљи остварење својих сопствених концепција. Његове Успомене једног револуционара пмале су код наших револуционара место и важност најбољег уџбеника,

Занимљив спис, те Крапоткинсве Успомене једног револуционара. Псред многих других директних или индиректних савета заточвицима револуционарних покрета, у њему-се препсручује свима који допадну апса да упражњавају гимнастику У циљу одржавања физичке снаге. Крапоткин је сам било у затвору, и ево како је он практиковао ствар;

„Ока мене владаше потпуна тишина. Поставих своју столицу крај прозора и узех посматрати крајичак неба који сам могао сагледати; хтедох ухватити какав шум од Неве или вароши која се налгзила на супротној обали но у томе не успех. Ова мртва тишина постајаше ми тешком и ја покушах

певати, с почетка у пола гласа потом све гласније и гласније.

Занех се певањем и зачудих се кад приметих да певам једно место моје омиљене опере Руслан и Лудмила од Глинке; „Љубави, дође ли поба да ти кажем збогом за навекр“,..

— Господине, молим Вас немојте певат“, чух један дубок глас који је долаги) кроз отвор 82 достављање хране.

— Хоћу да певам и певаћу,

— Не смете певати.

= Ја ћу ипак да певам.

На то дође пуковник који покуша убедити ме кско не

смем певати, како ће се он иначе сбратити комевданту тврЕаве, ит,д.

— Али кад не говорим па не будем ни певао засушиће ми се трло и упропастити плућа, узех ја да правдам своје пржење.

— Па покушајте певати сасвим тихо, онако сасвим ва себе, рече ми стари управник молећим гласом. 5

Но све ово беше излишно. После некслико дана ја изгубих сваку вољу за певаљем. Покушевао сам да певам због самог принципа ко то није ишло. Е

„Главно је. говорио сам самом себи, да очувам своју физичку снагу. Нећу да оболим. Греба само да замгслим како сам приморан да, за време једне поларне експедиције, проведем неку годину у колиби, на крајњем Северу. Треба да чивим многе гимнастичке вежбе, и да се не дам утући оним што ме окружава.“ а

„Десет корачаја од једног до другог угла моје апсанске собе, то је већ нешто. Будем ли прешао тај простор сто и педесет пута прећићу, значи, једну врсту (руску).“ Реших да сваки дан пређем седам врста: две врсте с јутра, две пре а две после ручка и једну пре спавања. „Постављајући на сто десет цигарета и окрећући их сваки пут кадгод будем прошао поред стола израчунаћу лако три стотине, колико пута имам да пређем пут, тамо и натраг. Треба да идем брзо но да се окрећем полако кад дођем до угла собе да не бих добио вртоглавицу, и то сваки лут на другу страву. По том ћу чинити двапут дневно практичну гимнастику с мојом тешком столицем (тебуре-ом).“ Дизао сам је ногом п: држао у опруженој руц“. Окретао сам је као точак и убрзо научио се бацати је из руке у руку, поврх главе, иза леђа и између ногу...

„„Прелазио сам редовно, у својој ћелији; мојих седам врста на дан, и обављао своје гимнастичке вежбе са храстовом столицом. Време је пролазило...“

Кнез Пјотр Крапоткин био је ухапшен у другој половиви марта месеца 1874. год. а побегао је из затвора после две године дана, 29. јуна (по староћ) 1876. год. 5

Нешто раније од њега тамновао је у Турској један Србин револуциснар, хајдук, један од најмеркентнијих представника наше хајдучке прошлости, човек чије су ратничке подвиге опевале и арбанашке и српске песме, и који је погинуо доцније пред Полгопицом. То је био Илија Куч описан у књизи великог Марка Миљанова Живот и обичаји Арбанаса. Ево како је у затвору проводио време овај кучки хајдук, неписмен и савршено непознат у теоријама модерног револуционарства: „Илија је у тамници стаја четири године; (четири године он) није видио звијезде на небу. Ту је било тамничара неколико стотина. У ове четири године Илујина тамновања, дане је и ноћи пролазио и себе забаву тражио и друге тамничаре веселио и тугу расћерава причом, пјесмом, читањем и другијем што се измислат може, на примјер шале изнаходећи: као бајаги по тамници упрегне волове, оре башту, једи се на волове, виче на њих што му криве бразду; коси ливаду, оштри косу, врше пшеницу, и чини све ргдове које људи раде. Све је он то свршавао с неколико дрвених палеца. А некад баци рало, и косу, и други алат, проклињући рало и волове, башту и ливаду и сав њихов берићет. Па, једак, дохвати оружје, трчећи као махнет преко тамнице у најдаљи крај: с оном палицом што је пушка убије Турчина а с оном палицом за коју вели да је нож посијече му главу и донесе је међу тамничаре који га, ругајући се, гајретом (весело) као побједиоца сретају. 5 -

„Но и ако се тамничари ругају Илији као малом дјетету, свима је то чинило да весело проводе дане и ноћи. То их надражи те сви окрену шалу, игру и пјесму, као да су весели сватови или неки (негдрави) пијани људи. Илија је предводио коло и читањем умножавао весеље. Читао им је; Зелефин, Виситор, Лурмитор и Артула п Бартула пи Стари Параменшула, и друго, што се ни у чијој књизи не налази

до ли у његовој и писаној његовим језиком...“ ж

Постоји једно каше благо; незакопано и несакривено, или сакривено тако да треба учинити само минималан напор

Марко Миљанов: Живот и обичаји Арбанаса, стр. 157.