Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 5.

·_ покрет |

МАРТА, 1924. Г, БЕОГРАД

ИСТИНСКЕ

Зовемо их тако за разлику од оних других о којима се врло често и врло много говори и које апсорбују скоро све интересовање јавности, премда то не заслужују. Истина, таквих уображених тешкоћа је безброј, и сваки дан се јављају нове, јер

их читава једна класа вештака измишља са истом лакоћом с којом католички проповедници побожним душама измишљају нове грехе. У тај ред тешкоћа спадају, на пример, проблеми: Радићеве апстиненције, проширења автономија области, ревизије Устава итд. Није изван тога подручја ни озбиљно, и за живот толико судбоносно, питање: да ли је ова наша држава једна нова држава, или је она органски израсла из Србијег Као ни питање: какав су карактер имале декларације од !. децембра 1918. или Регентов говор којим је отворио Уставотворну Скупштину 1920. године»

Али уза све те тешке проблеме, који толико муче наше модерне политичке сколастике, дало би се живети. У толико лакше што је за огромну ве-

ћину грађана све то, и у најбољем случају, само

угодан материјал за разговор, --- кад човек нема преча посла! У истини, народ је изван свих тих брига и преокупација, --- јер он има своје, непо-

средније и озбиљније.

Говори се о хрватском проблему. Јест, тај проблем постоји, али није му тежина тамо где је траже и виде наши професионални, загребачки и београдски, политичари. Они су хрватско питање свели просто на питање Стјепана Радића и његовог „Хрватског Народног Заступства“. И с тога су запели и запињу, да, уз сваку цену, нађу некакав споразум с њим. Јер, рачунају, задовољи ли се данашњи вођа хрватских маса, задовољиће се, или бар примирити, и те масе. Разуме се, то је резоновање људи који свет гледају само из парламентских клупа; но ствари сасвим друкчије стоје него што изгледају у представама ових чудних становника којима је Скупштина Васиона! Треба, на име, знати, --- а то већина наших законодаваца, нити зна, нити показује вољу да сазна --- да претежни део хрватске национално свесне масе сачињава сељак --- дролешеу. Тај пролетаријат треба да храни земља која је, и тамо где је најплоднија, испод осредње. И то земља које нема довољно! Јер имате крајева који по густоћи популације не заостају за Саксонијом или индустријски најразвијенијим областима западне Европе, --- а који су осуђени да живе од обрађивања земље! Како могу да живег! И како могу не бити незадовољни» Пауперизовани, гладни, без могућности за зараду, множе се, не расељују се: природно је, да им, у таквим приликама, погодбе за живот постају све теже. А исто тако је природно, да те масе морају бити против сваког реда ствари који их оставља у сгању у каквом су. Пропашћу Аустрије и уједињењем тај ред није измењен и, према

ТЕШКОЋЕ _

томе, хрватски проблем остаје и данас какав је био до 1918. М остаће, јер нико о њему озбиљно не говори а, вероватно, и не мисли. Ево, баш ових дана, „хрватско питање“ је опет у центру јавног интереса. А о ствари о којој говоримо не чу сеу јавности ништа! Праве се комбинације са Радићевим доласком у Скупштину, траже се формуле за компромис с њим у питању Устава итд. Али све је то празна работа! Може Радић сутра постати Министар Двора и може, у одбрани централистичког Устава, одменити Прибићевића, то ће само изменити ситуацију у Скупштини. Али неће, јер не може, донети никакву промену на боље у расположењу хрватских маса. Успех би, у том случају, био једино то што њихово незадовољство, моментано, не би долазило до израза у Парламенту, --- ако је и то некакав успех! Но тим, оно, наравно, не било уклоњено.

Тај, истински хрватски проблем није ни за доба Аустрије никад озбиљно узнемиравао њене Парламенте (или сурогате Парламената), а најмање Хрватски Сабор. Ова законодавна тела су већином трошила време у решавању питања сличних овима која данас муче наше политичке сколастике. И то је један од разлога што је хрватски сељак доведен у овако очајан положај у каквом је данас, Али, рећиће се, можда, да то тешко стање, није спречавало хрватску масу да бившој држави даје сасвим добре грађане, па зашто да тако не буде и садаг

Ногтакво резоновање било би сасвим погрешно: Пре свега, није истина да су у Хабсбуршкој Мо нархији Хрвати били добри грађани. То чудо од државе уопште није имало грађана; имало је само поданике. МИ Хрвати су били такви поданици и, са гледишта државе, не мање неугодни од осталих. Њихове сељачке масе биле су послушне и покорне, док су осећале силу над собом, али довољно је било да се та сила поколеба па да покорна маса одеу анархију. Извесно је, да се хаос који је под крај 1918. и почетком 1919. прогутао Маџарску, не би зауставио на Драви и Мури, кад би у то време хрватски сељак, био у могућности да се по својој вољи, и до краја, разрачуна са својим вековним угњетачима! Оних тешких дана видело се страхо-

вито јасно, како су јадни основи друштвене заједнице и како су слабе све оне моралне силе које треба да је држе.

Такву социјалну заједницу добила је у наслеђе ова држава. Рђаво наследство, које може да постане фатално! Јер, нама није довољно, да хрватске сељачке масе буду оно што су биле под хабсбуршким режимом : гомила која ће бити мирна док види жандарма за собом а који ће постати опасност за др: жаву чим жандарма не буде у близини. Нама је по: требно, да тај хрватски сељак буде свестан грађанин ове земље који ће радити за њено добро и бити