Покрет

66 | покрет

спреман да гине за њу. Може ли он то данас» И може ли се, разложно, захтевати, да он према овој држави, ако би дошла у кризу, покаже више љубави него што је показао, у сличним приликама, према срушеној Аустрији и Маџарској»

Истина, она му је дала грађанске и политичке слободе којих некад није имао. Али те ствари не може високо да цени пролетер кад му слобода значи само гладовање у слободи. А то је, у истини, једино што је хрватски сељак до сада добио.

Да, добио је још и аграрну реформу. Али и то је у хрватским крајевима бедна добит! Јер аграрна реформа или се и не спроводи или се своди на шаблонску експропријацију великих поседа који су, овде, прилично незнатни. Тим се не добија скоро ништа, сем што се увећава број лилипутанских газдинства. Аграрна реформа би, у оваквим приликама, била умеснија, кад би ударила противним правцем : експропријацијом микроскопских власника у корист малог поседника. И то је један од хрватских парадокса !

Но, не би било толико зло, што хрватски сељак до сада није добио више. Јер, најзад, нико, сем партијских агитатора, није у стању да за пет година радикално на боље измени економске услове које су ве-

кови формисали. Нико, дакле, неће ни замерити нашим државницима што овом хрватском проблему, који је, у исто време, и један од најтежих проблема државе већдо сада није нашао решење. Али што се мора замерити, то је да се такво решење и не шражи или се тражи тамо где га је немогућно наћи. Да би се задовољили Хрвати, измишљају се пројекти о проширеној компетенцији државних области, и изналазе формуле о ближој или даљој ревизији Устава, — то ће, зар, сељацима са Сутле или из Туропоља, (где рал земље значи... веће газдинство !)- донети ливаде и оранице, или створити им нове изворе зараде и исхранег ! - ; Не, тим путем се не решава хрватско питање! Можда он води ка задовољавању хрватских политичара, али хрватски проблем, као што је већ речено, није везан за хрватске политичаре који о њему воде рачуна колико и српски. Међутим, тај сепроблем мора скинути са дневног реда, јер иначе не може бити говора о консолидовању ове државе. То, разуме се, неће бити лако, али није немогућно. Наравно, није немогућно под условом да га озбиљни људи озбиљно узму. Данас смо, на жалост, још прилично далеко од тога! -

„КРИЗА ЗАПАДНО-ЕВРОПСКЕ КУЛТУРЕ“

Г. Владимир Дворниковић, професор универзитета у Загребу, одржао је једно предавање о горњој теми. То је предавање прештампано и у засебну брошуру. Оно садржи читав један програм за препорођај европског запада, и то нам даје повода да о њему овде проговоримо.

Основна теза г. Дворниковићевог предавања је да европска култура носи у себи клицу своје пропасти, јер не води рачуна о човеку и његовим потребама. Зато по г. Д.“) савремени Европљанин подсећа на човека „који сече грану на којој седи.“ То чега у западној култури нема налази Д. на истоку — и то је друга теза његовог предавања. Најзад у облагорођавању запада номоћу истока — у чему Д. види културно-историјску мисију Словена — налази он једини излаз из ове кризе културе, из пор-сокака, у који је Европа после рата доведена, али који свој почетак има још у времену класичних Јелина. Ово је трећа и последња Д. теза. Став који Д. заузима према западно-европској култури је хегеловски. Исток је дао афирмацију човека, запад његову негацију, а синтеза истока и запада чини негацију негације. Еволуција се у овом случају по Д. састоји из спајања супротности, што је основна теза Хегелове филозофије.

Па откуд долази ова криза западно-европске културе, где је њен прави узрок» На ово питање Д. одговара: та је култура одвећ „интелектуалистичка.“ „На западно-европској култури налазимо већ тамо од старо-јелинских времена једну црту;.... а то је оно што називамо науком, знаношћу.“ Та наука заборавља човека и његова осећања, а има пред очима само један циљ: најпре упознати па онда савладати природу. Овај став према природи

#)у Д. — свуда г. Днорниковић,

изражен је у познатој Баконовој изреци: „Знање је моћ.“ Д. нарочито подвлачи ово друго, власт над природом. Знање је само средство, а власт је прави циљ. „Према томе су се у главном и развиле из практичних потреба разне науке... Нема веће заблуде него ли проповедати, да се науке развијају из филозофске потребе за чистом спознајом као таквом.“ Морамо признати да ми ову „заблуду“ потпуно делимо. Још Аристотел налази да је чуђење почетак сваке филозофије; ми бисмо ово могли генералисати и рећи: сваке науке уопште. Неоспорна је истина да се све науке у почетку мање или више губе у филозофији, из које су се тек временом диференцирале. Заједно са филозофијом оне су се развиле из метафизичке тежње људског духа да реши загонетку света. Проналазачи закона гравитације, одржања материје и енергије и т. д. имали су, чини нам се, у очима једино решење те загонетке. Већина проналазача најважнијих природних закона нису ни слутили какву ће примену ти закони наћи у животу. Али баш и кад би Д. имао право тврдећи да се наука развила из потребе за искоришћавањем природе, зар он овим тврђењем не до-

.

лази у контрадикцију са основном замерком, коју он тој науци чини — да је занемарила човека. Зар ставити се потпуно у службу човеку ради његових „нрактичних потреба“ значи „апстраховати човека и његова осећањар“ Можда Д. под апстракцијом човека подразумева нешто друго. То се да наслутити и из његовог излагања. Наука је учинила предметом свога испитивања „све што је око нас, сав тај објективни свет“, али је заборавила или недовољно узела у обзир човека. Али тврдити овако нешто значи затворити очи пред очигледним чињеницама. Зар антропологија, психологија, етика, историја, хигијена, социологија и т, д. нису производ те исте