Покрет
покрет 67
западно-европске културе, која је дала физику, хемију и астрономију, и зар човек није главни пред"мет испитивања горе поменутих наука» За Д. као и да не постоји целокупна, не баш тако незнатна, област духовних наука, кад може тврдити да је евролска наука занемгрила човека.
Ми ћемо ипак претпоставити да Д. и овде има право. Нека буде тачно да је европска наука занемарила човека, зчачи ли то да западно-европска кулшура уопште није хтела знати за његаг Ако претпоставимо да је та култура дала само науку, онда би после — и само после те претпоставке Д. имао право. Али ми не можемо да заборавимо да је: та иста култура дала сем науке и лепу књижевност, скулптуру, музику, сликарство и т. д., а тек се не може рећи, да је у овим творевинама западноевропске културе човек запостављен! Зар се Европа не поноси исто толико Дантеом и Шекспиром колико Галилејем и Коперником> Нама се чини, да је Европа утрошила бар толико исто духовне енергије на уметност колико и на науку, те је зато у најмању руку једностраност говорити само о науци као изразу европске културе, а ни једном речи не поменути њену уметност. Д. греши дакле двојако. Прво што уметност не узима уопште у обзир кад говори о западно-европској култури, друго што тврди да је у науци, која је по њему адекватан израз западно-европске културе, човек остао „незапажен.“ МИ то опет из два разлога: Прво ако је истина, као што Д. тврди, да је циљ науци власт човека над природом, онда се не може рећи да је она заборавила човека, и друго, једанврло велики део те науке има за једини предмет човека са свима његовим особинама.
Нас Д. није успео да убеди да европска култура води своме сопственом уништењу „до темеља“. Ми зато сада остављамо његову прву тезу, и осврћемо се другој, по којој исток треба и може да да човечанству оно, што му запад не може дати. Не би се могло рећи да Д. више цени исток од запада, али га он несумњиво више воли. Воли га јер се осећа Словен, и што налази да оно што Словене уздиже над западним Европљанима јесу баш оне духовне особине, које су им заједничке са источним народима. Изгледа као да су нам западњаци сроднији само по спољашњој материјалној култури; по унутрашњој, духовној култури, канда нам је исток ближи. Па по чему се управо разликује исток од запада» Д. налази да исток наглашује баш оно што запад заборавља — човека. „Западу мањка душе“, док је исток „окренут дубље према унутра, према своме ја, у најдубље слојеве тога ја.“ Ово акцентовање свога ја за Д. је главно преимућство истока над западом, али не и једино. Оријенталац заузима правилнији став не само према себи, већ и према спољашњем свету. За њега је „тај феноменални појавни свет, емпиријски свет једна велика споредност,.. ЕЊему вреди оно што је иза тога света, оно — што бисмо ми рекли — метафизичка бит, смисао света“. МИ док тако Оријенталац интуитивно продире у суштину ствари, дотле најважнији представник европске филозофије, Кант, није био у стању да је схвати, шта више он тврди, да је уопште никад нећемо ни сазнати. Ова разлика гледишта на спољашњи свет је за Д. толико карактеристична, да он у њој види „прави жалац искон-
ске опреке исток — запад.“ Штета је само — и то велика штета — што Д. није стигао да каже како то Оријенталац схвата ту битност света, до које Европљанин уопште није у стању да допре. Нама се чини, да у колико је човек примитивнији, у толико је више уверен у реалитет спољашњег света, онако како му је он преко његових чула непосредно дат, и да Оријенталац због своје сензибилности и нижег · ступња културе уопште и не поставља питање: шта се крије иза привидног спољашњег изгледа ствари. Додуше то питање не поставља ни обичан Европљанин, обадвојица стоје на истом гледишту, које је у филозофији познато под именом наивног реализма; али баш зато ишчезава и „исконска опрека“, која између њих треба да постоји у схватању спољашњег света. Д., кад год говори о оријенту, изгледа да има пред очима Буду и учење о нирвани, Буда је међутим исто тако мало адекватан представник источњачког схватања света, као што мало. Кант у том погледу представља метафизичко гледиште просечног Европљанина. И један и други стоје толико високо над поимањем своје околине, да је, ми то смело тврдимо, с обзиром на њихово филозофско стајалиште између њих већа сличност (и ако смо свесни како мало сличности има у филозофији ова два човека), него између свакога од њих и народа из кога су поникли.
(Остаје још да видимо у колико је тачно тврђење да је Оријенталчев душевни живот развијенији него Европљанинов, да он у већој мери има душе него овај последњи. Култура, нема сумње, доноси собом нове болове и нове радости, за које
_Оријенталац уопште не зна. Али баш та нова осе-
ћања чине Европљанинов душевни живот много. разноврснијим и обилнијим од душевног живота мање културних народа.
Пошто нас, као што се из досадањег излагања види, ни теза ни анти-теза Д. предавања нису могле задовољити, природно је да то још мање важи за синтезу, коју он предлаже. У синтези истока и запада Д. види, као што смо горе рекли, културноисторијску мисију Словена. Та синтеза почиње по Д. ширењем Хришћанства по Европи, а у најновије време се испољава у окретању очију Европе ка истоку, да је настала „права манија оријентализирања“. Нама се чини да се култура запада развијала прилично независно од утицаја истока. Треба се само сетити да је центар тог истока — Индија --- откривен тек у најновије време. Не поричемо да. је европска култура имала извесне користи од истока, и да ће вероватно и у будуће с те стране моћи понешто асимиловати, али не увиђамо како би то исток могао да препороди и евентуално чак спасе и од пропасти западно-европску културу. Уопште, изгледа нам, да није умесно говорити о кризи културе а још мање о њеној пропасти. Народи несумњиво старе и изумиру, културе не. Нису пропале сасвим ни културе преисторијског човека, а још · мање јелинска или која друга култура. Додуше, исток је покушао да уништи јелинску културу, али са врло мало успеха Не знамо како би се могла уништити ни европска култура. Њу би још можда могао разорити какав нов већи и страшнији рат или најезда источњака, али би је људски дух поново васкрсао из рушевина, као што је случај са толиким другим културама, МЕ Па