Покрет

16 покрет

јановић би био избегао по неку погрешку свога дела. Не би нашао за потребно да рискира оваке тврдње: „Вук се интригама никад није. служио.“ Не би уседелички прећутао околности за које је ми-

"слио да Вука срамоте, а оне само дају рељефа ње-.

говој- величини. Судећи

по /ребисци, Вуков је отац, пре катастрофе од

1813. имућан сељак, умро "године 1816 као просјак. „Седи код некога свога "комшије... патно живи! очи изгубио — пак води га Ристивоје, сотим живе...“ Зар пре сто година "наши прадеди доживљавали таке промене судбине, а “ми их не смемо без несвестице споменути» Јер, "ако ћемо се стидети Вукова оца, да ли да се сти"димо и: начина на који је Ивана Кнежевића од Семберије „поћерала срећа,“ кад је 1816, имајући „једно кљусе и таљиге, с њима заслуживао љеб "себи и својима“ > Зар да се стидимо толиких прегалаца наших који су свој комад хлеба квасили сузом аг скоро истовремено, се пели на највише врхове људске мисли и начина људског живота.

Изузев ову једну примедбу, разуме се да ђе књига Г. Стојановића скоро сваком читаоцу пружити многе и нове појединости које карактеришу културну и политичку нашу прошлост од пре сто и од пре седамдесет и пет година. Кроз оваке -монографије, нараштаји који долазе све ће боље упознавати наш народ и себе и живот и услове успеха у животу, па ће живети и радити све са "више плана и рачуна, све са више вуковске мето"дичности у раду. : |

___- М. С.

-НАШИ УМЕТНИЧКИ ПРИЛОЗИ

О СЛИКАРУ САВИ ШУМАНОВИЋУ

Сава Шумановић, чије је неке радове београдска публика имала прилике да види на „југос :овенској Изложби“ у Београду, 1922. године, и чије три нове слике ми доносимо у - нашем данашњем броју, спада у ред наших најпознатијих и најереднијих млађих сликара, То је човек солидног талента развијеног добрим и темељним студијама: он се није задо"вољио тиме што је свршио вишу уметничку школу у Загребу и што је сам многс радио, већ је провео још две године на студијама код чувеног француског сликара. Апдге Гћоте-а. __ Сава Шумановић је један од наших сликара познатих и на страни, Поред ивложаба у Загребу (1917., 1918. и 1920.) и у Београду, Шумановић је излагао три пута у Паризу: 1919. на „југослсвенској Изложби“, 1921. у „Јесењем Салону“ и 1922. у „Салону Независних“. Ове године он и Јосип Видовић су једиви представници уметника наше народности у „Са"лову Независних“, отвореном пре неколико недеља,

Сава Шумановић припада школи тако званих „пуриста“ и „неокласика“ који полазе од кубизма и усавршавају га. Противно ономе што се обичво пребацује сликарима ове школе, који код вас још нису постигли срећу да их публика прими: да сликају како хоће и да иду за својом идејом, они се више од свих труде да у своје слике унесу вечне законе пластике. Своје основне привципе, чак и толико извикану теорију да је све ваљак, кугла и купа нашли су у ствариу сликама највећих класичних мајстора. Они само иду даљеи синтетизују, одабирају, одбацују све што смета, конструишу и изграђују једну слику као што би градили зграду. Сава Шумановић је сав у истраживању, "реду, конструкцији.

Доносећи ове три слике у којима се виде сва квалитети Шумановићевог сликарсксг талента, без сваког даљег објашњења, да завршимо речика којима он сам завршава један чланак о себи и сам објашњава свој начин сликања:

„Данас желимо полазити од доживљаја који је интуити"ван, церебралистички, да га организујемо, да му дамо животну способност на платну, да га магеријализујемо и да Вам створимо једном вечно весеље за очи, ако нам то буде могуће, а то је, уверавам Вас, све“. ; ј

ПОЗОРИШТ

ГОСТОВАЊЕ ХУДОЖЕСТВЕНОГ ТЕАТРА: ДОСТОЈЕВСКИ, АНДРЕЈЕВ, ТАГОРА

Као што је пре две године, од свих комад: које је група Художественог Театра са Ка аловом на челу пронела проз Европу, најјачи утисак на гледаоце (чак јачи и од утиска „Браће Кара мазова“) оставила драма „На Дну“, тако је из репертоара групе дисидената која сада гостује у Београду комад који ће најјаче публици остати у успомени, онај који ће нам се први јавити у памети кад помислимо, доцније, на Худо кествени«е, бити без сумње „Село Степанчиково“ од Достојевског. „Село Степанчиково“ је најснажнији и до крајности добро изведен комад; « стали су добри, дивни, одушевљавајући, штогод хоћете, али свима по нека мала ствар недостаје: Чеховљевим комадима можда једино то што су већ једном играни код нас.

Та једина „мана“ Чеховљевих комада потиче баш од моћи Художественика, од њиног сувише дубоког и потпуног уживљавања у личности које представљају, од савршених креирања пој-дини. типова кој: се све:е доцније Художественом Театру ка) целини. Ка гледате један комад из њиховог репертоара у једно, подели, тешк вам је ла га без неке врсте духовног отпора гримите у другој Кад један глумац код њих створи једну улогу, вама је тешко па је замислите на други начин, па ма колико добро, играну. То је с:е у ствари показ вооачке снаге Художественика зли вам ипак веки пут смет~. После ономадашњег Фоме Фомића ви не можете да зами лите Фому Фомића друкче; после Чеховљевих комад: толико сте убеђени да његови јунаци морају имати покрете, чак лице које сте видели, глас који сте чули, да вам свако друго интерпретирање, сваки други глас и физиономуја изглесају као мана.

_ „Сел) Степанчиково“, погед најг агни е добре стране, што је израђено по једном роману Фјодора Дос ојевског, — има и т/ срећу (за успех на страним позорцишама) да га је група коју смо сад видели у Београду спремил: после одва ања од Станиславског и да је за европску публику потпуно ново као комад који играју Художественици и уопште кхо дело. „Село Степанчиково и неегови житељи“ н по нато је скоро пелој нашој публици и ова пр дстава је за њу, баш у доба кад се интересовање за Достојевског опет пробуди о и до-тигло врло висок слулањ, значи а много. Сви који су видели „Браћу Карамазове“ знају шта је Достојевски на ини, у интерпре ација московских уметника. Го је читав свет, галерија најразноврсн јих типова, мрских и безазлених, пакорних и добродушних, умних али слабића. глупих али вешњих, — чудних и компликованих До невероватности. Материјал необично тежак за глумце, али који им, ] гном совладан, даје могућност да покажу сву своју величину и сав свој уметнички таленат.

На добру Степанчиково, у кући пуковника јегора Илића Ростањева, живи то це о смешно, глупо и трагично човечанств), Достојевског. Над њем влада Ф ма Ф мић, уља и чанколиз, који мучи своју околину св јом амбицијом, жудњом да буде велики, моћен, п штован потребом да тиранише друге да би им се «светио за своју ништавност. Ок) њега сујеверне, побожле и заглупеле 6 бе које га смат ају са узвишеног и светог човека и други који г: презиру али немају довољно снае да му се одупру, сачањавају гоми у која му с»; покорава, пати због тога, ч ни каткад н моћне покушаје да са ослободи, и о:таје увек побеђена. Сви су сувише добри и глупи да би могли да одоле хипнози Фоме Ф мића, моћи његове притворности и глумачке па етике. Мало трагичних гестога и лажног узбуђења у гласу и си су опет задивљени њиме. На крају он тримфује: сви су му захвални јер су ув рени да је он створио њину срећу. То је уостадом тачно: он их је усрећио јер нису способни да

_се усреће сами, дао '"м је м-ло задовољства да би добио још

већу моћ на њима. Сви су весели, задовољни, блажени, а Фома Фомић, који је ипок супери р'н човек јер су ва крају крајева сви слабији од њега «целе вечери у позоришту публика је помењала :ме Распућ на) ост је да вл да. Св! су му благодарни за цео живот, — ксји ће он 3 горчати својом, у будуће без ранично великом, тиранијом. Све је та о трагичо — а комад се за ршава одушевљењем, изјавама захвалности, клицањем и шампањцем. Кап се завеса спусти, остајте унезверени, без м.сли. За време последњег чина чак сте се и смејали; доцније не можете ни јед е сце е, а најмање завршне апотеозе; да се с тите без језе. А име Фоме Фомића, као име Дон Кихста, Харпагона, ДИ јлока, Облом ва, доб ја за вас значај символа и општег вазива ва читав један ред људи. „Село Степанчиково“ немогуће је избрисати из успомене. · 5 с