Покрет

92 покрет

хову или Достојевском. Само, нечим се ипак издвајају ови комади од осталих које смо овога пута имали прилике да видимо. У другим комадима имамо чланове Художественог у потпуној њиховој ванашњој снази, на њиховом данашњем степену развитка; у Чеховљевим имамо стари Художествени Театр, онакав какав је био пре петнаест и двадесет година, онакав каквим га је ство рило прво одушевљење и први напори. У њима, у староме Фирсу кога Павлов игра већ седамнаест година, види се колика мора бити љубав ових људи према уметности, када је јача чак и од досаде коју изазива понављање. Сви њихови покрети, толико пута већ учињени, не лају вам ни за тренутак утисак нечег механичког; кад се радују, они се по стоти пут искрено радују, кад пате, они по стоти пут искрено пате. И ви сте приморани да се радујете и да патите с њима.

%

После суморног Чехова, Дикенсова блага божићња прича

разгаљује вас. Ту причу о добрим душама, о срцима пуним љубави и о срећи која не напушта оне који је заслужују требали би Художественици увек после свог осталог репертоара милостиво да пруже публици, не би ли кога преварили да живот није баш такав каквим га прави Чехов У њој је туга — туга за лутке, а радост је ведра, ничим горким непомућена радост. И све је тако мило и тако убедљиво да је живот леп, да вам дође да скачете од одушевљења, у последњем чину, заједно са задивљавајућом госпођом Греч, и да се смејете на глас. Ж

Последње вече, · опроштајно, било је посвећено Ибзену, Госпођа Германова, у својој најомиљенијој улози, доказала је нешто непојмљиво: да може да постоји нешто летше од њених интерпретација Љубови Апдрејевне, Јекатарине Ивановне и краљице Сударшане. То нешто, то је њена креација Елиде, жене с мора. А: Масалитинов, Скрјабина, Бахарева, Комисаров, Васиљев, Вирубов и Сјеров такви су да је свако објашњавање и препричавање њихове игре бесмислено и немогуће.

=

Уопште, о глумцима Художественог Театра тешко је говорити, Кад их видите у једном комаду чини вам се да можете рећи масу ствари о свима заједно и о свакоме посебице; кад их видите неколико вечери у најразноврснијим комадимамну најразноврснијим улогама, није вам више могуће да средите утиске, Мањ да ређате све похвалне суперлативе које знате. И то за свакога, редом, исте. Јер оно што сачињава њихову величину, потпуно претварање у личности које треба да дају, поседују сви у истој мери, као да га приме чим ступе у трупу, самим додиром са осталим Художественицима. Као што у Павлову, чим се појави на сцени, видите одмах целог Фому Фомића, тако у првим покретима госпође Скрјабине, чланице Художественог тек од пре неколико месеци, кад се појави у „Госпођи с мсра“ видите цео карактер Болете. Као што вас Крижановскаја у „Борби живота“ зграњава својом различношћу од Крижановске у „Вишњевом Саду“, или „Селу Степанчикову“, тако и за Комисарова у „Госпођи с мора“ једва можете да поверујете да је 10 онај исти који је играо Дикенсовог адвоката Сничи и Достојевсковог властелина Бахчејева. Затим Госпођа Греч, Бахарева, Шаров, — најзад сви.

Свако је одушевљење смешно, гледано издалека. И наше одушевљење може да изгледа или детињасто или снобовско онима који нису видели Художественике. А они који су их видели исказали су им своје дивљење лудим аплаузом, последње вечери. Они знају да се може бити, без позе, збиља тужан што гостовање Художественог већ спада у прошлост,

ке. Ке.

ЈУБИЛЕЈ ДИМИТРИЈА ГИНИЋА

Омиљени и велики глумац, одлични редитељ и један од најбољих твораца типова из нашег националног репертоара, Димитрије Гинић, прославио је у понедељак, 3. овог месеца, тридесетпетогодашњицу свога вредног и плодног рада. За свој јубилеј изабрао је улогу Хаџи-Замфира у Сремчевој „Зони Замфировој“ из пиетета према свом негдашњем пријатељу Стевану Сремцу, из љубави за наше националне комаде, — и да би још који пут, и то у Београду, доживео успехе у улови која му је доносила толике аплауве на импровизованим бинама у унутрашњости, док је био члан путујућих поворишних трупа. : :

и трије Гинић био је „вандрокаш“ читавих тридесет година. Сиромах, у борби са свим тешкоћама које на свом путу налази човек материално необезбеђен и непривнат, али са огромном љубављу и одушевљењем ва глуму, он се поту= цао кров целу нашу вемљу са равним путујућим позориштима,

по нашим градовима, варошицама и селима која су ретко имала срећу да у њих зађе каква позоришна трупа, и радио колико је могао на стварању култа позоришне уметности код нас.

А могао је много. Човек његовог талента и његове енергије може много кад се озбиљно посвети раду, а Димитрије Гинић је цео живот посветио позоришту и глуми. Гинић је и глумац, и редитељ, и организатор позоришта. Шта је значио као организатор рекао нам је на прослави Г, Златковић, члан нашег војничког поворишта у Африци, које је створио Димитрије Гинић; шта значи као редитељ и глумац вна добро наша позоришна публика код које је успео да стекне толико симпатије ва ово кратко време што игра на београдској поворници.

Гинић је стални члан Народног Позоришта тек пет година. Тридесет година он је чекао да ваузме у престоничком позоришту место које му припада и кад је то дочекао он се првим својим улогама, снагом свога талента, ставио у ред првих наших глумаца. Гинић је успео да одбаци све старе навике, све мане које су често за глумца путујућег позоришта услов успеха и да се првлагоди другој бини, другачијим улогама и публици коју је много теже задовољати. Он је пришао студирању карактера које је имго да створи са свом потребном пажњом и свом својом снагом. опсервације и израђивао их детаљзо и до краја. Својим улогама Малволиа у „Богојављенској Ноћи“, генерала Адама у „Богатом Мајдану“, Дулитла у „Пигмалиону“ освојио је публику. Аплаузи на његовој прослави били су доказ колико га та публика воли.

=

По уобичајеном реду код нас, пре јубиларне представе било је предавање венаца, поклона и држање говора.

Прославу је отворио Г. Душан Николајевић, књижевник, конференцијом о животу и о раду Димитрија Гинића. После конференције је дигнута завеса и на бини се појавио слављеник окружен осталим члановима Народног Поворишта. Настали су поздрави, Г. Милан Предић, управник позоришта поздравго је Гинића у име своје и у име позоришне Управе и саопштио му да га је Краљ одликовао орденом Белог Орпа петог степена. Затим су се ређали говорници: Г. М. Радосављевић, председник удружења резервних официра говорио је у име ратника, Г. Жика Томић, члан Опере, у име Кладова, родног места слављениковог и свог, Г. Богић у име Удружења Глумаца и Г. Златковић у име Српског Војничког Позоришта у Африци. -

После дугог пљескања почео је комад у коме су поред слављеника гграли Госпође Павловић, Бековић и Харитоновић и ГГТ. Милутиновић, Сотировић, Н. Гошић и Д. Гошић,

МУЗИКА

СМЕТАНИНА СТОГОДИШЊИЦА

Ове године је у Чешкој, на дан 2, марта, прослављена на свечан начин стогодишњица рођења великог композитора Беджиха Сметане, творца чешке националне мувике. У свим

"позориштима и концертним салама извођени су програми са-

стављени из Сметаниних композиција и цела штампа је чландима у славу Сметане допринела да се од његове стогодишњице створи прави нацвонални правник. Кад се увме колико је чешка мувика помогла упознавању Европе са Чешком, а с друге стране заслуга Сметане, човека који је међу првима схватио важност стварања једне националне културе и израђивања једног националног мувичког стила, за одржање националне свести, оваква прослава је само испуњавање дуга целог једног народа и данашње чехословачке државе према једном свом великану.

Као и у Чехословачкој, и у свим културним центрима света где постоје и где не постоје чешке колоније, и у нашој вемљи је успомена на великог словенског музичара достојно прослављена. Поред чланака у свим дневним листовима посвећеним његовом трагичном животу и његовом музичком генију, одржан је велики број свечаних представа, комеморатавних концерата и-предавања о Сметанином животу и

аду, и још се чине припреме за концерте и представе које

е се доцније приредати. На програму Загребачке Опере су. ва 6., 7. и 8, март три Сметанине опере: „Далибор“, „Продана Невеста“ и „Две удове“, а 2. марта филхармонија је извела „Моју Домовину.“ У Љубљани су изведени „Пољубац“, „Продана Невеста“ и „Моја домовина.“ Припремају се свечане представе и концерти у Сарајеву, Сплиту, Мостару, Марибору, Карловцу, Осеку ит. д. Београду, на жалост, са стране оних који су били