Покрет

покрет 93

најпозванији да се постарају да Сметанина прослава испадне што сјајније, није било никакве иницијативе. Београдска Опера пропустила је 2. март без икакве комеморативне представе (што се да и разумети кад се узме да је до !. марта гостовао Художествени Театр и да је 3. марта била Гинићева прослава, те је било доста техничких незгода), и, како се чује, није јест ништа предузела да накнадно прослави стогодишњицу Сметанина рођења (што се већ не може лако опростити). Али зато приватна иницијатива за прослављање овог дана није изостала. Прво је на Народном Универзитету одржана свечана академија са поздравним говором Г. Николе Вулића, предавањем Г. Милоја Милојевића о „Сметани и његовом музичком генију“ и концертним делом који се састојао из Сметаниног триг посвећеног његовој Берци (Г. Г. Холуб, Витман и Јандл), три Сметанине песме (Госпођа Милојевић), ритмичких игара (Г. Јандл) и песме „Из Домовине“ (Г. Г. Холуб и Милојевић).

У недељу је у мугичкој школи „Станковић“ одржан јавни час: Г. Петар Крстић, директор музичке школе „Станковић“ одржао је ковферевцију о Сметани а збор „Станковића“ отпевао је неколико Сметаниних композиција.

Напоменимо и то да вредна Београдска Филхармонија спрема извођење циклуса синфониских погма „Моја Домовина“ да би и она дала свој прилог прослави стогодишњице овог великог Словена.

КИНЕМАТОГРАФ ПРОШЛА НЕДЕЉА

Комад Жое Маја „Трагедија љубави“, даван код „Коларца“, јесте трећи филм ове сезоне у Београду (после „Петра Великог“ и репризе „Дантона“) у коме игра Емил Јанингс, један од најбољих данашњих немачких филмских глумаца. Филм који смо гледали није, истина, писан и сниман због њега. Главна личност у комаду, око које се окреће цела трагедија, требало би да буде грофица коју игра Миа Мај. Само, Миа Мај је стара филмска глумица, а бити давнашњи филмски глумац и не обнављати се с времена на време значи отићи брзо у архиву као што су отишли Франческа Бертини, Морис Пренс и мали Бу-деЧан Филмска уметност се брзо развија, ослобађа се свега што јој је сметало да буде права уметност, и публика не ужива више у ефектима у којима је уживала п е неколико година. Од глумаца се тражи нешто више него старе трагичне позе, лепота профила или чувено име Стога нас у овоме филму све споредније личности узбуђују више него главна и стога се као цен-

трални предмет пажње истиче хрвач Омбрадо кога игра Емил

Јанингс.

Филм који смо гледали занимљив је, за нас, првенствено баш због тога што у њему имамо једну поред друге две глумачке школе, два схватања: стари и н ви немачки филм.

Стари немачки филм, то су Миа Мај и Арнолд Корф, нови: Емил Јанингс и Ерика Глеснер. Гајдаров, врл ; талентован и врло симпатичан, нешто је између та два. Тражи и он мало да изазове узбућење сувише класичним глумачким болним изразом на лицу, воли непомичне позе као Фајт и Арнолд Корф, али га увек спасава нека већа моћ преношења емоције, можда просто таленат, а можда и то што је прошао кроз школу Художественика чијој је трупи некад припадао. Остали глумци су мање-више онакви каквим их је направио режисер, а то значи добри, јер се Жое Мај све више усавршава уносећи у своје филмове све оно што је најбоље код немачких и америчких режисера. Поједине сцене, нарочито сцене између Омбрада и његове пријатељице (Јанингса и Ерике Глеснер) одличне су и са гледишта режије и са гледишта глуме Сцене у судници пуне врло духовитих инвенција; штета је само што цео утисак квари немогућ свршетак, рђаво сентименталан и слабо игран.

Дру! ог дела ове трагедије који се зове „Париска Грофица“ и који ће се давати кроз недељу или две дана, мало се бојимо, јер у томе делу Мија Мај игра још важнију улогу него у првом.

Филм „Ђинеша“ (1'ОгрћеПпе) од Луја Фејада и Фредерика Бутеа, даван у „Колосеуму,“ спада у серију оних некада врло омиљених филмова у којима игра позната Гомонова трупа која се састоји из Матеа, Хермана, Бискоа и осталих глумаца из Јидех-а и ПА-Мапћ. У свакоме од тих филмова игра по неко нов, али у главном остају сви остали који су и по масци и по глуми, на жалост, увек сувише слични сами себи. Овај филм има доста занимљиву фабулу, али та фабула је главна његова занимљивост. Да вам је случајно познат роман. Т/ОгрћеНпе, тешко да вам гледање филма не би било досадно: каква супротност Грифитовим „Двема сиротицама“ које вас узбуђују као

ретко који филм, и ако стару и познату фабулу, може се рећи, знате на памет.

Тешимо се тиме што ће „Колосеум“ после овог филма приказивати „Дон Жуана и Фауста“, фантастичну причу одличног француског режисера Марсела Л'Ербје.

Филм „Баву“, са сувише грубо наглашеном антибољшевичком тевом да би могао бити занимљив, могао је бити спасен само одличном игром и одличном режијом. На жалост, и игра и режија су просечни. „Месалина“, играна као сви обични талијански филмови, Одликује се само добро режираним покретима масе; али то није довољно да би филм био добар.

6,

НОВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ

НЕМАЧКА У ВРЕЊУ

Фељтони ш добиси од Станислава Винавера. Издање Свесловенске Књижарнице, Београд. Цена 20 Динара.

Као што и сам изјављује у својој књизи, Станислав Винавер је отишао у Немачку „музике ради“. То не значи да је, индиферентан према целом хаосу у Немачкој у доба кад је написана ова књига, писац имао интересовања само за музику. Напротив. Он је хтео да разуме шта се збива у Немачкој, да приђе Немцима што је могуће ближе, да уђеу равлоге свих политичких и културних догађаја, али он налази да Немцима треба прићи преко музике. То је ва њега централни проблем целог немачког народа, проблем који, по Винаверу, нису могли да реше Ренан и Тен јер су били немувикални, а решиће га само људи који ће Немачку схватити музички, као Ромен Ролан и Винавер.

Те своје музичке (и немузичке, али добивене преко музике) импресије, писац је дао у низу фељтона које је сада сабрао у књигу. По стилу и начину излагања, ови чланци су приступачнији ва ширу публику од свега што Винавер пише, чак и од његових критика. А верујемо да је тај начин писања пресудан за успех ове књиге која и јесте намењена целој публици коју интересује питање Немачке.

За неке главе у овој књизи критика ће приметити да су мало површне. Ако се од једног посматрача тражи дубоко, стручно политичко и економско знање, улажење у све ствари и доношење факата и статистика, то је тачно. Али то није била пишчева намера. Он је дао једну интересантну књигу, лепо писану, пуну тачних и духовитих опаски,и немогуће је не осетити пријатност при читању тих бележака.

У овој књизи је говор о Немачкој у јесен 1922. год. Данас кад је прошла маса нових и судбоносних догађаја, неке опаске су старе. Али главе у којима је писац говорио о вечитим проблемима Немачке, онима који ће постојати док је Немаца (а оне сачињавају већи део књиге) имају још своју актуелну вредност. Е

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

из збирки Вука Ст. Караџића и других. (Књига ипва: Ле-

генде, Немањићи, Бој на Косову, Марко Краљевић, Црноје-

вићи, Бранковићи, Јакшићи). Издавач Време. 8'. стр. 504. Цена 40 Динара.

Почетком прошлог века европски модернизам није био у знаку црначке поезије. Тадањи романтичари су се одушевљавгли српским народним песмама, тражећи у њима природне и спонтане лепоте, за којима се и данас иде. Једно време лудило за нашом поезијом беше опште; Хасан-Агиница се цитирала по салонима. Гете је нашу поезију стављао на висину, врло блиску грчкој. После је сугестија прешла и наша поезија заборављена. Али у домаћој књижевности њена је чар још дуго трајала. Неки песници с више деликатности и са филтрирањем кров себе, неки сасвим грубо и сирово искоришћавали су народну поезију. (Бранко Радичевић, Његош, Јоксим Новић-Оточанин, Змај, Јован Илић.) Тек од Војислава на овамо, песници су се равишли с њом, и ако су можда погрешили у томе.

Данашња поезија је још даље од народне. Без довољно културе (националне, мислим), сувремене генерације не показују плодне радозналости за народне умотворине, којима се по својој вредности дижу над већином немоћних индивидуалних креација. Ако се и читају, то је читање готово увек школско које се своди на интерес за садржај. Наша народна поезија, међутим, заслужује једно више одушевљење. Староставни дијаци и гуслари који су је испевали, пали су више пута у екстазу великих песника и давали поеме, на које нам могу с правом завидети не само околни суседи, него и највише расе. Наш спиритуализам (Није бабо расковао благо на наџаке; —