Покрет

покРЕТ 87

алхемичари били чврсто убеђени да и обичне метале могу претворити у „племените“, то јест у сребро и злато, ако успеју да им одузму или додаду оне особине, које их разликују од тих „племенитих“ метала. Сем тога и справљање легура давало им је наде да се елементи могу претварати једни у друге, то јест да ми можемо, по својој вољи, мењати особине елемената, стварајући на тај начин она тела и метале, који су нам најкориснији. Данас је свима познато шта су легуре, и шта се њиховим справљањем постиже. Стварајући легуру од два или три метала, ми добијамо ново тело, и том телу можемо дати, подешавајући количину и природу метала који га сачињавају, извесне нове особине, које немају сами метали што сачињавају легуру. Тако на пример, стварајући од од цинка и бакра месинг, добијамо једно тело, које се разликује и од бакра и од цинка. Непознавајући, дакле, природу легура, и немајући одређен појам шта су елементи, а шта једињења, алхемичари су могли претпоставити да трансмутација елемената није немогућа ствар.

Теорије и наде алхемичара потпуно су пропале оснивањем модерне хемије Лавоазијевог доба. Мно гобројним експериментима доказано је било да су

елементи непроменљиви — мењају само облик и стварају међусобно разна једињења, но сама суштина елемената остаје иста. Један метал, на пример, може се појавити као чист елемент у металном стању. Но тај исти метал може да постоји и у облику каквог једињења, које се потпуно разликује од метала који га сачињавај,. Но анализом овог једињења може се из њега извући метал и то тачно онолика количина метала, колико је употребљено при стварању једињења. То је закон о консервацији елемената. Тако је од Лавоазијевог доба свака идеја о трансмутацији елемената била искључена. Међутим крајем прошлог века, благодарећи неким новим научним открићима, и сами темељи ових научних теорија, које су владале читавих сто година од Лавазије-а на овамо, јако су уздрмани. Тим научним открићима долази понова на дневни ред питање трансмутације елемената, само на једној сасвим другој бази, но што су то замишлали алхемичари. Појаве, које су учиниле тај нови преокрет у науци, груписане су сад и чине једну засебну науку: радисактивитет.

Др. Момчило Ст. Мокрањац

СРЕДОЗЕМНО МОРЕ И ЛЕВАНТ

Пред рат Енглези су скоро сву своју џиновску флоту сконцентрисали у Северном мору, јер је. ту био главни и најопаснији противник, Немачка. После рата ситуација се изменила и зато сад британска морнарица напушта северне воде и најачи део њен долази у Средоземно море. Овај нови распоред прилично је-узбунио Италијане, и та. узбуна нашла је одјека и у штампи и у недавном говору Мусолинија. Фашистички вођа и шеф италијанске Владе, очигледно у вези са поменутим сељењем енглеске флоте, јадао се, како је Италија на мору без заштите. „На континенту, рекао је, доста смо сигурни: имамо Бренер и Снежник (Меуозо) који су недохватни. Са гледишта поморског, то се не може рећи. С тога је моја намера... да повећавам, макар и постепено али непрекидно, ефикасност наше флоте“.

Разуме се, ова „намера“ Мусолинијева није могла изазвати одушевљење у Лондону, и енглеска штампа се пожурила да увери Италију како је Мусолинијева забринутост за сигурност италијанских обала неоснована. Најревнији су у том, наравно, листови који стално проповедају пацифизам. Један од најмоћних међу њима, Мапсћезјег Оџагфап, приказује ствар овако:

„Не из неке нарочите грабежљивости, него, заједно, и упорношћу и лудом срећом, ми смо, у доба кад је свет био у флуидном стању, постали господари једне огромне источне и поморске империје. А кад смо је добили, та империја је постала саставни део нашег живота. Велики део нашег становништва живи од онога што доноси трговина са Источном империјом. И обрнуто, трећина нашег извоза одлази у ту Источну империју и суседне земље.

– Безбедан и брз саобраћај са том Империјом, који мора да пролази Средоземним морем, за нас је исто тако потребан као што су нам потребне сигурне и брзе комуникације између Лондона Глазгоа. Средоземно море је наша

- артерија.

Ми не свраћамо пажњу на Средоземно море зато да би тим изазивали Италијане, или било кога другог, него само зато да бисмо били сигурни за свој хлеб насушни,“

Дакле, никаквих непријатељских планова Енглеска нема ни према коме. Она хоће само да осигура своје комуникације, и зато мора да буде – господар Средоземног мора. Јер то јој је потребно, а што је Вел. Британији потребно, то је Божија воља, и тако треба да је схвате и приме сви народи овог света. Додуше, Французима, и Италијанима, и Шпанцима, да о другима не говоримо, не може бити приј„тна ситуација, у којој британска флота господари њиховим комуникацијама и њиховим обалама, — али, шта се ту може» Велики део британског становништва, како каже ЛМапслегер Спагфап, живи од трговине са прекоокеанском Империјом па му се мора обезбедити тај живот. И тој потреби, потреби Велике Британаје, мора се прилагодити сав свет како зна и може.

Није то схватање само једнога листа и није пресудно једино у питању Средоземног мора! Оно се осећа свуда где су додирнути енглески интереси. И енглеска јавност, а и енглески државници, дају таквом свом схватању израза са искреношћу, или са цинизмом, који често изненађују. Истина, знају они да се заклањају и за висока морална начела, али само онда кад та начела поклапају британске интересе, Пре две године, на састанку у Кану, Лојд Џорџ је дочекао тадашњег француског министра-