Покрет

124

Успех гостовања чланова драме Загребачког Казалишта био је на првом месту успех редитеља, Г. Бранка, Гавеле. Не мислимо овим да кажемо да је режија била одсудна за успех (или да је умањила неуспех) комада (који су давани, већ даје Г. Гавела добио у очима београске публике више но ма који од глумаца сам за себе, и да је велики део оних који су аплаудирали аплаудирао редитељу исто толико колико и глумцима, што, признаће се, није чест случај код нас. Чак ва успех двеју представа (од четири, колико је давано), п то за „Дубравку“ и за „Пожар Отрасти“, заслуга, припада првенствено њему. Према вестима неких дневних листова, не знамо у колико основаним, Г. Гавела ће, још колико ове сезоне, доћи у Београдско Шовориште. То би био први добер резултат овог гостовања; комади које би режирао човек његовог укуса и његове спреме били би добит за нашу позорницу, М

Шрва ствар за коју омо захвални Г. Гавели, то је што нам је открио како лепи могу бити наши класични комади у једној високо (уметничкој режији. У „дДубравци“, старој поетичној пасторали Гундулићевој, осетили смо како је мотуће оживити дубровачки ренесано, нашу културну прошлост, један век за. који смо веровали да па је могуће упознати само читањем дела која су тада створена а никако преко позорнице. Недостатак драмске радње и покрета затлађен је музиком, балетом, сценама између сатира и сатирки, одевеним у конављанско одело, тако да је помоћу њих дата комаду живост, потребна да би друге, „мртве“ сцене могле да задрже сву своју поезију, Трећи чин, сам по себи најживљи, остаје вам најбоље у памети од свих сцена које сте видели за време овог гостовања. Химна Слободи, заштитници Дубраве, која овде није више само Дубрава, и апотеоза, којом се завршава тај комад који нам наново открива величину наше прошлости, као да нам уливају неко мирно поверење у будућност која не може не бити лепа.

Што се тиче глумаца, они су нам те вечери показали углавном једно: да имају школе и глумачке културе. Даље је било тешко ма шта закључити; у овом комаду, који се састоји из причања а не из акције, могло се само видети да ли имају добру дикдију, а све друто је остало да се дозна идуће три вечери. Сад, после све четири представе, видимо да смо на тој првој сазнали најглавније, а то је: да, затребачки глумци имају беспрекорну дикцију и да имају много више школе него наши.

__ Одмах сутрадан, гледајући Жосоров „Пожар Страсти“, видели смо да је то најглавнија, а у исто време једина надмоћност загребачких глумаца над нашим (у колико је могуће и једне и друге узети као целине и говорити о особинама, тих целина). Наши глумци су били једва просечни у „урошевој Женидби“, где је требало редитовати стихове; у „Дубравци“ где би имали да се боре са језиком Гундулићевог доба, били би још слабији и једва да би и најбоља режија могла да спасе комад. У „Пожару Страсти“ међутим, у улотама 34 које је потребна моћ креирања карактера, темпераменат, снага изражавања страсти и емоције „наши глумци су на истој висини као и глумци Загребачког Казалишта.

Главна интересантност друге представе загрепчана, била је баш у томе што нам је њом пружена могућност да извршимо извесна поређења између загребачких глумаца и

наших, између опреме комада у Затребу и код нас, између

њине и наше режије. Одлука да у Београду дају један комад који је на репертоару београдског позоришта, поред тога, што је врло симпатична, доста је и смела, и могли су је донети само људи сигурни да ће победити, И збиља, загрепчани су победили; само, ту победу је више однео режисер нето глумци, За глумце се не може рећи да су интерпретирали своје улоге горе нево наши, али је тешко тврдити и да су били изнад њих, Неке улоге боље схваћене, неке сцене боље дате, али о целокупној игри не можете смело дати свој суд; а минуциозно анализирање и појединачна поређења била, би и сувишан и незахвалан посао,

Оно што чини да је „Пожар СОтрасти“ наших гостију био бољи од онога који смо видели са београдским гдумцима, то је режија Г. Гавела је схватио режију друкче и правилније нето г. Исајловић; он се удаљио од претераног натурализма (верност декора и костима, као „спољних страна режије“, то не спречава), умео је да.помири оно што је реалисљичко у драми са симболичким значајем комада и учинио да нам не изгледају депласиране ни сцене са пијаним људима ни визионерске дивагације Иларије Шалића. Цела радња је вођена сигурном и вештом руком од почетка до краја комада, тако да ни за тренутак не престајемо да осећамо да пред собом имамо борбу доброга и зла и да учествујемо

ПпокРЕТ

у језивим букобима на бини. Последња содена нарочито, са увдигнућем на коме се боре „двије пасмине“, сенкама хрвача на земљи и осветљењем које употпуњава трагичну атмосферу, оставља неизгладив утисак. ·

Био би занимљив експерименат на жалост не много препоручљив „из финанесиских разлога, дати „Пожар Отрасти“ са нашим глумцима а у режији др, Гавеле,

Ти моћни финансиски разлози који онемогућавају многе експерименте, и које обично окривљујемо за све наше позоришне недаће, имају поред злих и добре последице, и ни-= су, кад се добро промисли, тако рђава ствар каквом се обично сматрају. Можда баш зато што неке сувише смеле експерименте спречавају, Да није њих, позоришна, управа би, да би ућуткала неке критичаре, извадила из своје архиве неколико домаћих комада и давала их, ни ако се то не би исплатило: овако мора мало више да промисли, Јер нашој јадној позоришној управи нешрестано се пребацује што не фаворизује домаће писце и не посвећује довољно пажње домаћој продукцији; као да управа једног позоришта може да стави на репертоар добре драме домаћих писаца кад те добре драме не постоје (бар морамо веровати да не постоје, јер за оне комаде који леже у архивама, Народног Позоришта, пошто их нигде нисмо имали прилике да читамо, не можемо овако напамет закључити да су вредни пажње, — сем тога, ни сами ти који пребадују неће да помогну управи тиме што би се изјаснили на, која одређена дела, мисле), А тек се не може од ње тражити да, даје све комаде који су поднесени њеном жирију на оцену само зато што су њини аутори живи, млади и домаћи писци,

(во, можда, изгледа сувише строго и грубо, али човек збиља мора да се запита, кад се сети комада који су код нас давани: какву су корист наше позориште и наша публика имали од по неких домаћих пиеса, даваних по 2—5 пута, а кад види „Вучјак“ и „Поноћ у интерпретацији загрепчана: да ли бисмо много добили тиме да су ти комади случајно спремљени и давани код наб,

Та два комада била су наше највеће разочарење за време овог гостовања. Пошто смо већ били упознати са глумом запребачких глумаца, са режијом Г. Гавеле, глума и режија, треће и четврте вечери, интересовали су нас мање, али смо зато са огромном радозналошћу чекали да видимо саме комаде. Унапред смо били наклоњени ауторима; можда нам је зато разочарење теже пало.

Прво је даван „Вучјак“ од Мирослава Крлеже, од кога смо очекивали мното. Ми нисмо видели његову „Галицију“, читали смо да је „Вучјак“ успео (а загребачкој позорници, и веровали смо да је снажан приповедачки таленат Крлежин и у форми драме наштао начина да се испољи. Међутим, приповедачке особине Крлежине услеле су да упропасте драму. Видели смо комад са дугачким диалозима, врло вешто писаним, али (незанимљивим кад их слушамо са сцене, са чиновима, који трају дуже од једног сата, са разговорима растегнутим да вас глава заболи. Један разговор, на пример, између Крешимира Хорвата, јунака драме и његове љубавнице, траје пола сата; а разговор је такав да бисте могли само да га поднесете кад бисте га читали из књиге, прелазећи брзо с реда на ред. Кад га слушате, са свим паузама н немим сценама између реплика, које захтева приказивање на, сцени, он постаје крајње незанимљив. Замислите један сасвим верно репродукован дналог између човека и жене“ који се свађају, диалог какав се сваког дана чује где год хоћете, у Загребу, у Параћину, на Дорћолу, у Паризу, и то у свој својој потпуности, (грдње, пребацивања, испитивања, претње, пркошење), диалог потпуно еалистичан по речима које су употребљене, тачан — као фоногтрафом _ ухвапо речима које су употребљене, тачан као фонопрафом ухваћен, али бев неке веће важности по развој драме или изношење пишчевих идеја, и дугачак, бескрајно дугачак. Сувише стрпљења да бисте сазнали само једно: да аутор уме верно да реконструише један баналан разговор онакав какав је морао бити. Оувише стршљења захтева се од вас кров цео комад да бисте се убедили да је Крешимир Хорват збиља трагичан тил.

Најгоре је што на крају ви у то нисте убеђени. Ви видите да је Хорват врло несрећан, али вас то не дира. Он је добар а други су зли, он је покварен а други оу подли, он тежи уввишеном а други су лупи, ин триганти и материјалисти, али ви не осећате да је узрок његове трагедије у тим контрастима; он вам изгледа жртва своје слабости и неког књишког песимизма. Он је једностран: види у животу само једне ствари, ружне. Он престаје да буде трагичан и бива досадан са својим плачевним: „Та то све