Покрет

пПокРЕТ

нема смисла!“ са својом вечитом сумњом, са неким лудилом прогонства („Ла шта хоћете ви од менег ји вечитим Браво чарењима. Он једнако тражи смисао, испитује узроке ствари, боли та неналажење циља, мучи се, мучи... И то све траје та чина у чин, три пуна сата, 5 18: “ Пана ла четврти чин (у коме п режисер, наједном, ко зна зашто, прекида са реалистичком режијом и даје стилизовану собу) и у њему један дугачак интермецо у коме се све личности драме јављају као символи да би у разговору са њима Крешимир Хорват опет могао да каже како све нема смисла, како је све лаж, и како је непокварен интелектуалац несрећан у поквареном свету. Док симоболистичне личности пнтермеца расправљају, један официр, персонификадија онога који искоришћује живот, одводи једну девојку која персонификује срећу. Комад се свршава самоубиством, али не Крешимира Хорвата, већ његове љубазнице; овај остаје и даље да понире у питања, у сумње, у патње и у тражење и неналажење циља по смисла, –

Овај комад је, кажу, успео у Загребу. Да ли зато што је Хорват верна слика хрватског интелектуалца или зато што је некадањи презирани Крлежа данас званично признат од критике за великог писца, не знамо, али вероватно је да је и овај други моменат био од великог утицаја, „Крлежа, је велики писац; као такав он пише само добре ствари; дакле, и „Вучјак“ је добар. Џошто је тако, остаје нам само да тапшемо“. "

Успех „Вучјака“ је објашњив можда тако, можда нарочитим укусом загребачке публике, али је у сваком случају објашњив. Али нешто што је потпуно необјашњиво, то је како је код великог дела наше публике могла да успе „Поноћ“ Јосипа, Кулунџића; кад се узме просечан укус наше публике која све што је мало чудније и неконвенционалније одмах презре као „футуризам , овај успех зпрањава. Истина, приличан број фотеља остао је празан одмах после првог чина, али већи део публике издржао је до краја, неки су чак са задовољством гледали до краја. Не знамо колико због комада а колико због глумаца, тек гледали су са задовољством.

Први чин гротеске, без „калигаријевских “ декора и без онога младића у дрно који се, као да је сишао са немачких језивих филмова, појављује на крају као дЧец5 ех таст па био би врло добар почетак једног натуралистичког комада. Али од појаве прног човека који представља савест, тежњу ка узвишеном у човеку, и уноси мистику и тајанственост, све постаје књишки Долазе душевне борбе, узвици, грозе, крикови, хистерично дикање, и други чин доводи вас у искушење да постанете бранитељ „здравља у књижевности“. Можда би за нашу позорницу било рентабилно преводити Андре де Лорда, — после овог другог чина највише се пљескало. У трећем чину имате најзад свега и свачега: и символа, и мистицизма, и Гран-Гињола, и „Кабинета, Доктора Калигарија“ (највише у декорима у немачком експресионистичком стилу који су Немци злоупотребљавали док им самима није досадило), и романтизма (Мртва Марица постаје анђео који говори по свој прилици, мудре, на жалост неразумљиве мисли), и Хамлета, (Рајкова прича о краљу и краљици), и чега год хоћете. Само врло мало уметности која би вас искрено узбудила. На крају истина пљескате врло дуго, али зато да бисте поздравили глумце, јер им је то опроштајна представа.

Одлични загребачки глумци стекли су све симпатије београдске публике Не сви подједнако и не сви код осталог дела публике, разуме се, али сваки је имао своју захвалну публику која му је аплаудирала и свако од њих, када, опет дође у Београд на гостовање, имаће успеха,

Нас лично нису нарочито освојили најпопуларнији чланови Казалишта Иво Раић и Нина Вавра. Иво Раић има и сувише позерства у својој глуми и пошто је специјалиста за патолошке типове, претерују и чини јунаке које игра. абнормалнијим (него што треба да буду. Нина Вавра, добра као мајка у „Поноћи“, од американке у „Вучјаку“ која преба да буде персонификација практичности и животне снате направила је једно лажно и намештено створење које само тлуми иронију и супериорност.

Жалимо што смо Вику Подторску могли видети само у две улоге; и у једној и у другој била је одлична, Ваљда ћемо је видети у још којој приликом каквог гостовања, Дубравко Дујшин има одличан орган и лепу појаву, и потребно му је још само више студирања и рада па да се потпуно развије у врло доброг глумца. Фрањо Оотошек најбољи у последњем чину „Пожара Отрасти“ где задржава дах целе публике: у шрвом чину истог комада чудновато слаб. Џапић у свакој улози, у свакој сцени, чак у улови власника, „Народне Слоге“,

195

подједнако добар. Бојничић неодољиво симпатичан. Тито Штроци одличан и као Фаун у „Дубравци“ и у епизодној улози у „Пожару Отрасти“. Милица Михичић, Мила Димитријевић, Јосип Маричић, Предраг Миланов, Страхиња Петровић, затим други које смо, на жалост, видели само у по једној улози, заслужују све аплаузе којима су поздрављени. Цео ансамбл хармоничан и дисциплинован,

На почетку овог приказа напоменули смо да су, сем комада које су играли загрепчани, даване у току ове „надионалне“ недеље још две домаће премијере. То су „Гогољева, смрт“ од Улдерика Донадинија и „Даћа“ од Ранка Младеновића које је играло Академско Позориште.

Донадињијева _„Гогољева смрт“ је комад који је, по својој вредности, достојан да дође у репертоар Народног Позоришта. Ма да је покојни Донадини био алкохоличар (што је чак један критичар нашао за врло потребно да истакне, мало неукусно у својој критици) то му није сметало да напише комад који је нешто више него обична досетка; то је драматизована борба у души Гогољевој пре но што је дошао по закључка да мора да спали други део „Мртвих Душа“. Чичиков, Хљестаков и Слава нису личности водвиља, већ персконификације последњих питања, која је Гогољ себи поставио пред смрт, последњих кајања човека који у последњим часовима свог живота долази до сазнања да је целог живота ишао кривим путем, да, је, можда, његов рад чак био и штетан,

У врло доброј режији Г. Мике Ристића а у интерпретацији младих људи који су уложили и труда и разумевања, у студирање улога „комад је успео.

„дДаћа“ од Ранка Младеновића још боље је играна и још пажљивије режирана. Што се тиче комада, п они доста, бројни гледаоци који иначе не цене Г. Младеновића као лесника и драмског писца морали су признати да има много драмскога у себи. Мешавине симболичног и чисто реалистичкор у тој „драмској гатки“ не утиче најсретније, али општи утисак, пошто се завеса спусти, није неповољан.

Труд чланова Академског Позоришта и успех · њине глуме морају се истаћи; Г. Мики Ристићу мора се признати и вредно заузимање и режисерска вештина. Али оно што на првом месту треба похвалити, то је тежња Академског Позоришта да постане група која ће се својих бираним репертоаром п својим озбиљним радом уздићи изнад обичних дилетантских дружина. То је оно што је најважније и најсимпатичније код њих и што ће их најсигурније одвести успеху.

ТАСТ

Коректура: У прошлом, броју, у позоришној хроници, промакло се неколико грешака. Тако у шеснаестом реду озго, место „који нема место прилике да види“ требало је да стоји »Који нема често прилике да види ; у једанаестом реду место „фарси“ штампано је „форси“, а у тринаестом место „већег дела публике“ — „нашег дела публике“. Мање погрешке су читаоци могли лако сами исправити.

КИНЕМАТОГРАФ

ПУТЕВИ ФИЛМСКЕ УМЕТНОСТИ, — „ЗЛАТНА СРЦА“. ДРУГИ ФИЛМОВИ У БЕОГРАДУ

_ Од како су побеђене главне тешкоће при снимању, тако да је постигнута јасност и прецизност снимака, и усавршени извесни основни трикови без којих се не би могао добити утисак реалног на филму, од како је дакле створена могућност да режисер, без обзира на изводљивост или неизводљивост извесних сцена, може да иде за једном идејом, режисери су почели да траже нове путеве и филмска уметност је почела да се развија у неколико разних праваца. Произвођачи су врло брзо схватили да кинематограф није: фотографисано _ повориште као што ни позориште није, у крајњој линији, на сцену стављен роман, већ да он има, с обвиром на њему особена. средства којима располаже, свој сасвим засебни пут.

Та потреба да филм постане што више „филмски“ јасна је свима који желе да издигну ниво кинематографске уметности, али сваки режисер је. разуме се, то питање изналажења правилног пута којим треба упутити кинематограф схватио на свој начин. Једни теже томе да избаце поднаолове и објашњења, тако да сама акција и глума, без тих помоћних средстава, изазове емоцију; други остављају објашњења али гледају да потпуно избаце-сиже који је, по њима, од мањег значаја, и да делују моментима и детаљима; трећи обраћају нарочиту пажњу брзом мењању, краткоћи, ефектности или визуалној вредности сцена, и тако даље. И већина