Покрет

126

покрет

од њих мисли да је његов пут једини пут којим кинематограф треба да пође. |

Све те разне теорије налазе заступнике и међу критичарима и теоричарима кинематографа. У филмском додатку једног великог француског позоришног листа“) видели смо три одлична снимка са овим коментаром: „Не истражујте шта значе ове слике које представљају Беби Пепи, Алису Тери и Бастер Китона. Допадају ли вам се; То је довољно. Имајте на уму, кад гледате на платно, да је важна само вредност једне слике као слике, — а да је интрига само претекст да се та слика. појави. Ако волите кинематограф, ви ћете тако гледати“. Жан Епстајн““) објашњава да ни у животу не постоје љриче, постоје само, ситуације бев међусобне везе; према томе и у биоскопу; који је нарвернија слика живота, треба да постоје само ситуације, Луј Фејад, писац толиких епизодних филмова, у одговору на једну анкету, одговара: „.. кинематограф, за своју победу која. ће једног дане доћи, неће имати Да захвали „истраживачима“ већ творцима мелодрама, међу које се и ја убрајам... ја не мислим да је потребно да се извињавам што сам дао Виндикту н Модерног Гусара. Јер сматрам да сам ја још најближе истини.“

Оваки од произвођача мисли да је најближе. истини и свакоме од њих придружује се један део публике. Зато је бесмислено тврдити да ће један жанр филма надвладати други, да је „филму у епизодама одзвонило., да ћеу оудућности престати да се снимају адаптације романа, или да Бомични комади неће више имати сижеа. Ове ће то постојати као што постоје „поред психолошких, и детективски романн, као што поред добре литературе постоји п петпарачка „само ће се извр-

шити диференцирање и публика неће све трпати под једну капу.

Ово не треба разумети тако да ће поред једне врсте филма, која ће представљати добар и уметнички филм, постојати други, рђави филмови већ тако да ће бити и неколико врета добрих филмова. Најглавнија два правца „бар за сад (ако се не пронађу нове техничке могућности које ће револуционирати филмску индустрију, што није много могућно), то су: изналажење згодних, филмских сижеа за филмове-приче, затим _ постизавање _ ефекта — примењивањем срестава која само филму стоје на расположењу, искоришћавањем свих техничких трикова, чак удаљавањем од реалности: ово друго би било изазивање емодије чисто визуалним ефектима, а оно прво првенствено анегдотом којљ се прича. Разуме се, постојаће маса варнаната и комбинација, и добрим комбиновањем оба жанра. даће нам се, можда, најбољи филмови.

Ма колико да филмове-приче много мање волимо од оних других, морамо да признамо да их не волимо у главном зато што видимо врло мало таквих филмова који су добри а не зато што је сам жанр много гори од онога другог. Највећи непријатељи филмова — прича са сентименталним драматичним сижеом, који су случајно видели један од најбољих филмова ове сезоне „Златна Срца“, даван код „Касино“, морали су бити побеђени. Тај филм, недовољно рекламиран, прошао је скоро неопажен, а није заслужно мању пажњу од „Две сиротице“, „Ексцентричних жена“ и других најбољих филмова који су код нас даванн. Цео комад носе три прво разредна уметника које до данас нисмо видели у Београду. Елинор Фер која има сву грацију и наивност сестара Гиш и Мери Пикфордове, Еили Фиткрој, жена која самом својом појавом показује сву тратичност јунакиње коју игра, и Шарл Мак, дечак који своме ружном али невероватно експресивном лицу уме да да израз доброте и израз бола као мало који чувенији глумац. Ово су глумци које бисмо желели да видимо у још којем филму.

У ред тих добрих филмова-прича спада и „Мој дечак“ са, Џеки Куганом, филм који смо видели код „Коларца“. Ово је четврти његов филм у Београду, не бољи по сижеу од прва три, али најбољи ако се за предмет оцењивања узме његова глума. Док је у ранијим филмовима био симпатичан дечак са лицем које одговара свим захтевима фотогеније и градиозним покретима, дечак код кога се видео глумачки таленат, овде је већ сасвим глумац. Оцена на суду, кад Џеки прича како се његов поочим тукао са полицајцем, одлично је одиграна, -

Филм „Дон Жуан и Фаст“, даван код „Колосеума“, није ни издалека онако добар како смо очекивали према

#) Те Тпеате е Сотоефа Шизбте, од 1. фебруара ) у својој књиви Стпеша.

реклами коју му је француска критика, као домаћем филеу, направила. На тај филм осврнућемо се у идућем броју.

Код „Коларца“ је почео да се даје други део „Трагедије Љубави“, „Париска Грофица“. Делта,

НОВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ

ис

РЕФЛЕКС МЛАДИХ месечни часопис. Издаје група „Рефлекс“. Број ТА 12 (32 фебруар п март 1924.

| Џод не баш тако срећним именом „Рефлекс младих“ (јер се не зна да ли је тај часопис рефлексе њих, младих, или су они рефлекс т. зв. младих у нашој књижевности) почела, је једна група деветнаестогодишњих младића да издаје један мали месечни часопис. Појава врло симпатична и вредна пажње из више разлога. Прво, чудно је да у ово доба. доста. великог неинтересовања за домаћу књижевност, нарочито за поезију, неколико младих људи имају храбрости да издају часопис попуњен самим песмама и песмама у прози; симпатично је да су тај пут, издавање свог часописа, претпоставили увлачењу у већ познате ревије, начину који захтева мало савитљивије кичме али брже води успеху; занимљиво је нарочито да имају воље и енергије. Ма колико ово изгледало смешно људима који нису упознати са данашњим стањем књижевне пијаце и књижарским тешкоћама, кад млади људи који се први пут упуштају у издавање једног листа успеју да дају на време два броја и почињу да спремају за штампу једну књигу („Рефлекс“ спрема збнрку песама Г. Десимира Благојевића; једнога из групе), већ се може говорити о њиховој истрајности.

Ми имамо пред собом два броја „Рефлекса“: први штамшан латиницом (латиница и екавштина, принцип „Савеза Југословенских Оредњошколских Удружења“ и средњошколског „Шрепорода“ у коме су сарадници „Рефлекса“ штампали шрве радове) други ћирилицом. Никакав идејни чланак нити програм ни у првом ни у другом броју, никакве белешке на крају свезака; не знате шта мисле, кога воле, кога не цене, да ли су спојени каквом идејном везом. Изгледа да им је главни циљ да пишу н да буду читани а главна веза та што припадају једној генерацији, што су до јуче, можда, били ученици исте гимназије, дакле пријатељство, — најбоља веза, у осталом, која се даје замислити. То све нису велике мане, али нпак то одсуство коментара, критичких бележака, становишта, одсуство, дакле, споја са садашњицом, чини часопис незанимљивим за човека који нема неко нарочито интересовање за развој наше поезије и према томе ва најмлађе песничке генерације. А најгоре утиче то што вам овакав часопис даје утисак да код самих његових сарадника нема пшнтересовања ни за позориште, ни за уметничке догађаје, ни за књиге које излазе, већ да су то људи који се интересују само — својим талентом, а такви људи убрзо постају досадни.

Радови сарадника „Рефлекса“ одају врло младе људе: много песимизма, тражења циља, питања шта. је живот и шта је срећа, много бола и горчине, много разочарења. Код неких је све то нијансираније, дискретније, (Паве Старчевић, Десимир Благојевић) код неких грубље (да бт било снажно, као да грубост мора да буде снага), чак по мало неукусно: има ту и кафешантана, и џазбанда, н проститутки, и вина,

н крви, и дуванског дима, — али све смо то певали кад смо изашли #38 гимназије. Пред овим младим људима су и нова одушевљења, и нова разочарења, н нова сазнања, — најзад

и нови бројеви „Рефлекса ; имаће времена да се среде и израде свој таленат кога неки од њих збиља имају. : АРХИВ ЗА АЛБАНСКУ СТАРИНУ, ЈЕЗИКЛИ ЕТНОЛОГИЈУ

Уредник Х. Барић, проф. универ. у Београду Књига !. св. 1—2. Београл 1923.

Да се теоријом о самоопредељивању народности није терало до апсурдности, Арбанаси би у односу према нама били као Баски према Шпанцима, у потпуној културној, попитичкој п економској зависности од Орба, онако исто као и кроз средњи век. Али ни ако је створена независна, Арбавија, ми ћемо и даље због разних узрока остати и даље чинилад (у животу тога народа, како у политичко-економском, тако и у културном смислу. Овај Архив је потврда тога. Основаш у шрвом реду због научног нопитивања, ради абанологије, овај ће зборник послужити у исто доба и за много

" скромније човечанскије циљеве. 'Ло је осетио и сам уредник,

кад у уводној речи констаљује да се „пнтензивнији рад у