Покрет

152

— Не знам — одговарам ја — ништа не знам, и плачем и гледам у њу и у тле. Видим: жао је њој, и много; очи јој се расколачише од запрепаштења, али узе да ме теши: „Остави, наћи бемо га, умири се сад... Није користи да плачеш, хајде... каква ти корист да плачеш7.. Биће даје пао синоћ док си се врпољио на постељи, Говорила сам ти... Но сад остави, не плачи, чујеш ли» немој да плачеш... Јутрос и ниси био у авлији већ мало; наћи ћемо га... Јучер си га имао... Не плачи, ама не плачи...

Али ја дрхтим и плачем, Дете сада плаче, ви: лице му се трзају, дрхћу му ноздрве. Вади марамицу из џепа, трља очи, нос. „Шта ће татаг Мој прстен, мој мали прстен“...

— Па шта ће тата. Уф, ти као да ће те убити когод.. Умири се, но хајде, не плачи, ама не плачи синко, шта ти јер Изгубио, а можда и ниси изгубио, затурио, дабоме затурио, напољу ниси ни био.. Гледај да те тата не примети бар до сутра... теши ме она и саветује.

Не, кеће приметити, вешто ћу наместити руку док будем за вечером, сакрићу прсте уз тањир; неће приметити ништа данас, можда ни сутра, али доцније, доцније»

Ја сам цело после подне тражио путем и нисам

га нашао. Она“га је тражила само кратко време, па се уморила. Дахће - ху-ху-ху- „нема па нема“. Онда, да би ме некако примирила, додаје: „Сутра ћемо га тражити по дану, одмах ујутру“.

Навече тек тек што легох, дође она к мени некако добро расположена: — „Знаш шта» Моли блажену Девицу; она ће те услишити. Моли је. Ја кад сам била дете изгубила сам једну мајчину мин: ђушу, минђушу од злата, и нисам је могла наћи. Целог сам је дана тражила. Мама ме била накитила; ишла сам на први причест, знаш... Изгубила минђушу и нисам је могла наћи, а мами нисам смела да кажем. Нема, па нема; шта да радимг Увече измолим пет Здравомарија и Богородица ме услиша. Ујутру нађем минђушу негде право под јастуком, као да су је сами анђели донели,.. Сада кад ја одем, да измолиш ти пет Здравомарија, хоћеш ли, а» Услишаће те Блажена Девица... Не плачи... хајде... хоћеш ли измолити, а"

Ја сам био уморан, некако, и упитам:

— А треба ли да буде баш пет» Измолим ли мање, вреди ли>

— Не, не вреди, одговара Роза озбиљно.

— Добро. Али тек што ме је оставила, тек што сам остао сам — а шта сам ја могао» — ја онако из-

морен, исплакан, сањив, заспим већ после првих речи молитве. Десило се то сасвим без моје кривице. Сувише сам плакао тога дана.

На повратку с јутрења, тек што сам се про будио, дође Роза к мени, потихо, док се отац тамо у другој соби спремао да изађе, и упита ме озбиљно:

— Дакле, јеси ли измолио

Ја се одмах сетим девојке Миле која је знала да лаже вешто и сасвим мирно, а да при томе не порумени.

— Јесам, одговорим брзо.

— Свер пита она и гледа ме у очи, Је си ли све измолиог

Ја простодушно без колебања одговорим;

— Јесам све, пет,.,

покрет

= Е па лепо, тражићемо опет данас, мало амо мало тамо, можда ће Богородица да те услиша.

Ја нисам скидао погледе с ње. Видео сам осмех на њеним сувим уснама; била је весела тог јутра. Отишла је у кухињу и тамо је певушила.

Није тражила да јој се закунем. Веровала ми је. Како би јој то дете и могло да каже тако простодушно да је измолило све пет да то није истина"

Устанем ја после, и станемо понова да тражимо, све по истим јучерашњим кутевима.

Она на коленима тражи и дахће а онда наједном кликне „Е—во—гааа“ и усправи се сва за. дихана а у испруженој руди држи мој златан пр стен. Смеје се: хи-хи-хи, ево га, ево га... ;

Знам: она је већ раније, још синоћ, била нашла мој прстен, али је хтела да ја молим Богородицу и да верујем да ме је она услишила.

Кад сам јој после два три дана, док сам се свађао с њом због неке ситнице, признао да нисам био измолио ни једне саме Здравомарије, она је сва поруменела, издужила је свој смежурани врат ко петао, расколачила у први мах очи, а одмах после пребледела је. Најпре као да није знала шта бе да каже, гледала је у мене згранута, бутећи, а после, после — сећам се сасвим добро њеног укоченог. лика, само су јој се вилице трзале! — казала је испрекинуто, храпавим гласом: „Упамтићеш ти то, тако ме не било. .„“

Отада се она уозбиљила, а ја као да сам се стао бојати њене освете.

Тешко сам је увредио, осећао сам. Она је онда била ћутљива и ја сам избегавао њен поглед.

(Опет сам се бојао да се за оном завесом на прозору, у вечер, не крије неки грбави човечуљак, ћелав, сав ћелав и са великим крвавим очима које све гледају у мене, и тело су ми подилазили змарци. Роза је била ћутљива и кекако намрштена, зловољна, шта ли»

Кад се она после самих неколико дана разболела од тифуса, нису ме више пуштали к њој. И мени се у мозак упиљила мисао, тужна, да бе она можда и умрети пре но што се са мном помири и да ми неће опростити.

Боже мој, ако она умрег М ја сам се тискао у један кухињски пошак и чекао да изађе неко из њене собе, да дознам било што о њеном здрављу. Једнога дана наш лекар, строг човек са црном брадом и наочарима, спазио ме у кухињи, повео ме са собом у другу собу и казао ми да не смем стајати тамо, јер да је болест таква и таква и тако даље.

Али ја сам једнако одлазио тамо и чекао да дознам што о њој. А вести су биле све рђавије.

— Рози је рђаво. — Рози је врло рђаво. — Сиртота Роза, на умору је...

Њена смрт у нашој кући била је ужасан догађај за мене. Нису ми дали да је видим, док су је износили из куће, мртву. Ја сам био врло запрепаштен. Подмукли црв изједао ми је мозак: „У памтићеш ти то, тако ме не било!“ Како је била само издужила врат и како су јој оно очи сијале. Била се сва занијала, а онда, онако, остала је, упрта по-

гледа, као да се укочила..,