Покрет

покрет

157

гућност да у образовном процесу дође до оног сте. пена образовања до ког јој је могуће да дође и да се образује у правцу у коме је за њу најлакшеи најкорисније да се образује. Зато се судбина детета не сме решавати још кад му је 7 или 8 година, у доба кад се његове склоности и способности још нису довољно кристалисале ни довољно откриле. Зато право на образовање захтева да све школе, без обзира на своје циљеве, стварају међу собом један систем тако организован да се свако дете може образовати према својим склоностима и способностима. Јединствена школа је идеал коме тежимо; ми је немамо. Наша основна школа спрема децу за средњу а ова за универзитет. Оно у нашем школ-

ском систему што подлежи највише критици и осуди

јесте то неприпремање за животну борбу, за конкуренцију. Због немања система јединствене школе ми и патимо сада од претрпаности по гимназијама и университетима. Немајући разгранат школски систем ми свесно и несвесно гурамо децу у гимназије и универзитет. — Будући, ишчекивани систем наше јединствене школе, мора бити израђен у комисији стручњака из ресора свију миниистарстава, која се баве политиком народног образовања уопште. Но то не сме бити систем јединственог наставног плана, већ такав школски систем, који ће свакоме ученику дати могућност да нађе пут који одговара његовом таленту, да правилно и благовремено открије у себи највише развијене способности, и да се не задржава нити убрзава ток његовог развића тиме што ће од почетка бити стављен на образовни пут неподесан за њега.

Да објаснимо примером швајцарског школског система. На заједничкој бази шестогодишње —

основне школе уздижу се неколико разних типова школа, прилагођених један другоме на тај начин, што је прелаз из свакога типа у други обезбеђен ученицима без губитка времена. Из „поновне школе“, која је у суштини продужење основне школе и коју нарочито посећује сеоско становништво, могућ је не само — посредством „допунске школе“ прелаз на разне четворогодишње курсеве, који отварају приступ у велику техничку школу, но и — по. средством „реалне школе“ — у сва три типа гимназије (класичну, реалну и учитељску), које право воде на разне факултете университета. У случају неуспелог избора могуће јс прелажење из гимназије у „реалну школу“ и кроз њу у разне професионалне школе, које за четири године дају завршно практично образовање.

За примену идеје јединствене школе у нас говоре не само психолошки, педагошки, социални, морални, но и историјски и економски разлози. Детаљније развијање овога питања прелази границе образовне политике и улази у педагогику, зато се сада од тога уздржавамо. Али увођење јединствене школе захтева већу висину државног и на: родног богаства, као што, обрнуто, она уздиже на већу висину државно и народно богаство. Тешкоћа за законодавца је несумљива, те се не сме до јединствене школе доћи путем механичког униформирања, већ путем узајамног прилагођавања, орган-

ског разграњавања и диференциације, којим само и

" може бити постигнута у већој мери идеја конкретне

целине, која се налази у основу појма јединствене школе. Ми верујемо, ако се пође овим путем, да ће се питање школске политике решити, за сада, што је могуће правилније, јер је немогуће никада створити нешто идеално. Мил. Р. Мајсторовић

медесона сблотрРАа

СПОРАЗУМ С РАДИЋЕВЦИМА

Није вероватно да су радићевци икад озбиљно помишљали да ће као триумфатори ући у „београдску Скупштину.“ Најмање су се могли заносити таквим надама зимус. Јер, у то време, и њима самима као и свима непристрасним људима био је очевидан слом Радићеве политике. Та је политика заснована на предвиђању некаквих нових катаклизми које ће изменити садашњи статут Европе радикалније него што је то изведено пре пет година уговорима о миру. Одакле ће ти потреси доћи, то није јасно било ни самом Радићу. Он је подједнако и истовремено полагао наде у покојног Лењина и Вилзона; у бољшевичку светску револуцију и жеље Америке да се прилике Европе што пре консолидују; у револуционарну Италију, док се чинило да ће револуција учинити крај италијанској монархији и буржоазији, у фашистичку Италију, кад фашизам остаде победник; у Бугарску Стамболиског и у Бугарску комитаџијско-кобурговску; говорио је о федерацији миротворних неутралаца, о федерацији подунавских народа, о федерацији јадранској и т. д. и. т. Свима тим фантазијама основ је убеђење, да је ово садашње

стање провизорно и неодржљиво и да ће се сру. шити чим, ма одакле и ма где, добије први удар. Требало је, дакле, само да дође тај удар. Радићевци су га чекали и чекали, — чекали са стрпљењем какво само сељаци могу да имају. Најзад је Г. Радић нашао да сам треба нешто да учини, да би се обарање садашњег поретка убрзало. Зато је отишао у Лондон.

Свом одласку он је давао велику важност. Пре него што је отпутовао, претио је у свом листу, како ће београдске властодршце ухватити тролетна грозница, кад га виде тамо где ће се он појавити, а где они, бедници, и не слуте да ће га видети. И појавио се у Лондону. Први разговори које је ту имао са некојим енглеским политичарима чини се да су га сасвим онеспособили за реално гледање на ствари. Само тако се дају разумети оне његове „поруке“, у којима је озбиљно уверавао јавност, да је за неколико дана свога бављења у Енглеској престоници учинио за Хрватску више него што је за толико година у Загребу, и тврдио, да је независвој хрватској републици гарантован „још ове јесени“ (то јест прошле јесени) „лоше гше“ бар онолико простран какав има Независна Ирска Држава!