Покрет

156 покрет

ЈЕ АИ Та и а КОША

При предстојећој реформи наше школе мораће се обратити пажња на један крупан факт: да ми већ имамо један систем школа и да је тешко укинути га и заменити новим; ми са досадашњим начином рада морамо рачунати као са постојећим фактом и треба да тежимо томе да га у границама могућности модификујемо, прилагођујући га захтевима модерне педагогике.

Први проблем у вези са реформом школе јесте проблем обавезне наставе.

Идеја обавезне наставе, која улире пут ствапању народне, демократске и опште шксле аруши професионално-сталешку латинску школу, води порекло од Реформације (Лутера). Доцније Комепски прихвата и развија ову идеју и ствара пројекат целог система народне школе и оснива га на праву свакога човека на образовање. Принцип обавезне наставе побеђује крајем прошлога века и постаје реалност, благодарећи не само већој материјалној снази држава, већ и еволуцији држава у погледу на њихове задатке.

Полвтика апсолутизма признаје право на образовање у толико у колико је потребан држави кадар разноврсних чиновника; она не познаје то право другојаче до као проблем среће и моћи државне. Под утицајем Канта и Фихтеа у Немачкој, нарочито после Јенског пораза, право на образовање третира се као природно право човеково. Либерализам, који се јавља почетком Х!Х века, ограничавајући се на обезбеђење сигурности и чување правосуђа, не меша се у приватни живот грађана, у који он рачуна не само економске, но и образовне потребе. Међутим он уноси елемент конкуренције, којим се још компликује право обавезне наставе.

Кондорсеов пројекат школског система, који.

није уведен у живот, али који и данас служи за

основ школским реформама, истиче право на обра-

зовање као нешто што излази из саме битности слободе. Слобода није самовоља, т. ј. слобода није неограничена и она се одређује законом. Слобода речи се не сме изопачити и клевету, слобода савести у насиље над иноверцима, па аналогно томе ни родитељска слобода не сме се изопачити у осшављање деце у незнању. Јер гко се пође-од правила да држава и личности у њој имају узајамних

права и дужности једно према другоме, да држава: у замену за то што од својих поданика захтева ис-

пуњавање извесних обавеза, даје овима извесна права и заштиту, јасно је да је и образовање једно важно право личности коме одговара обавеза државе да свакоме обезбеди образовање. Једно лице мора да буде образовано да би могло да брани своју слободу. Обавезна настава није толико ограничење слободе родитеља колико оспособљавање деце, будућих грађана, за борбу у одбрани своје слободе која иму животу предстоји. Кад добије образовање лице има један услов више да не подлегне у тој борби. Тако је схватање појма конкуренције моди: фиковано; неолиберализам, који има свога представника у лицу Лојда Џорџа, коригује схватање класичног либерализма и разуме конкуренцију као „часну игру“ која се има водити између лица која имају „једнаке шансе“. Ствара се појам „једнакости полазне тачке“ која претпоставља за сваку личност

обезбеђење минимума образовања од стране државе“ Нагоњење родитеља да шаљу децу у школу правда се, дакле, тиме што је та принуда потребна да би се тој деци у неколико помогло да доцније ужи“ вају своје право на слободу. Овим се одређује и

делокруг принуде, т. ј. обавезне наставе.

Дечји врт (забавиште) не може бити предмет принуде, пошто игра, центар њенога рада, не може бити предмет одређеног програма; тако исто ни университет не може бит» предмет принуде, јер се он оснива на аутономном раду, на стварању. Сфера обавезне саставе је школа. У прво време постојале су чешири обавезне године а доцније се обавезна настава протеже у великом броју држава до 72 година.

Јединствена школа, као систем народног обра зовања, састоји се из неколико степена (школа), који образују један нераздвојни ланац Она се организује на основу обавезне, опште и једнаке (,„једнаких могућности“, „диференцирања аналогно даровима и дечјим способностима“) наставе, а осим тога претпоставља и бесплатност и контролу државну над школама. Најбољи пример овакве школе имамо у Енглеској, која до 1870. г. није имала ни државну

ни обавезну школу. Енглеска школа све више и-

више постаје државна, не само у погледу контроле, нои уфинансиском погледу, јер 7899) расхода на школе иде на терет државног буџета. Енглеска,

"земља неограничене слободе наставе, показује све

јачу тенденцију да школе учини монополом државе. Државна контрола ће се нарочито огледати у броју обавезних година, величени школске године, а ствар је обласних власти школских да се тачније одреде распусти, школско доба ни др. Даље, држава одређује у главним линијама правила о предавању др: жавног језика и других предмета, а ствар је ме сних школских власти да се што правилније повинују захтевима државе истицањем неких важнијих наставних предмета; сама школа бира уџбенике, разрађује детаљан наставни програм и т. д. Држава, и ако контролише рад учитеља, не сме га везивати готовим обрасцима. Стални наставни програми, подробноразрађгни, јесу највећи противници педагошког прогреса. Штетност тих сталних програма не искључује могућност израђивања, од стране државе, „покретног наставног плана“, који може учитељима служити као углед за њихове наставне планове. Тај „покретни план“ је чак потребан, јер се не може захтевати ни од учитеља основне школе, гимназије, или које друге школе, да прате све постигнућа педагошке мисли и практике.

Из предњих излагања не излази да је школа искључиви монопол државе и да се искључује приватна иницијатива. Само приватна школа мора бити уређена као и државна и мора подлежати државној контроли. Нарочито се не сме дозволити отварање сталешких школа.

Из принципа обавезне наставе, схваћеног као права на образовање, произилази не само проблем комбинације слободе са правном контролом над школом, већ и проблем школског система који кулминира у сложеној и до сада спорној идеји т. зв. јединствене школе. Образовање које неко лице стекне у школи треба да одговара његовим потребама, треба дакле, да се у школи да једној личности мо-

ера