Покрет

190

покРЕТ

памет од његове и никад већу несрећу од његове... Његова мати ми је захваљивала погледом и стиском руке. Онако отмена и искрена, она није требала много речи.

Три године их не видох за време Европскога Рата. Нисам могао да им се јавим јер им нисам знао ни име, ни адресу. Нисам могао да се сетим ни да ли су ми се они икад претставили... Било ми је свето криво и тешко, али сам често мислио на њих, премда сам знао да би ме било срамота и да их запитам ко су и одакле су, кад их, изгледало ми је, већ скоро десетак година познајем а зато их никад нисам запитао. Зато сам увек желео да их само бар још једном видим, да видим је ли Госпођин Ђорђе оздравио (он се звао Ђорђе!) и да још једном са њим поразговарам. Имао сам силну самилост за његов јад и волео сам га као леп уми као неизмерну патњу. И нисам се преварио у нади. После рата нађох их у исто годишње доба на истоме месту. Али тај сусрет беше много тужнији него сви пређашњи.

Његова раније проседа мати беше сад скоро сасвим седа. Седела је уза њ и није му више читала новине, него неке огромне књижурине. Онај млади Италијан, њихов слуга, беше већ озбиљан човек, са дугим брковима и неком лепом маском тајанства на своме услужном и озбиљном лицу. Као да је нека патња начела и њега...

— Ах, Господине (ту Борђева мати тачно спо· мену моје презиме), од кад вас нисмо видели!... Како љубазно од вас!... Ђорђе је много пута говорио о вама... Он вас воли. Хтели смо да вам лишемо, нисмо знали где сте. ЊБорђе воли са вама да разговара... Гледајте како је срепан!... Јел'те да је порастао, да је боље, много боље»... тако гово: раше јадча његова мати, да би ме припремила шта треба ја да кажем !

Али, авај, ове речи беху дакело од сваке истине. Несрећни болесник изгледаше много горе него икад. Он је скоро лежао под једним амрелом, сасвим намрштен и потпуно утонуо саму себе. Беше то

једна дивна бледа глава, очајно одлучна и издужена. Подочњаци су. се спуштали преко образа а једна њина линија силазила је поред уста ка бради. Боре на челу беху врло дубоке. Проседа, скоро бела коса, уокружавала је цело то лице, избријано и разочарано. Кад ме је угледао, он подиже своју горњу усну на осмех и његови се лепи зуби указаше радосно и љубазно, Ја седох и не могах да се повратим од првог утиска. Наши разговори после, до душе, поправише тај утисак, али ми нешто ужасно тешко оста на души.

Господин Ђорђе се смешкао. Говорио је као какав мудрац. Није допуштао да се ма шта крије. Називао је себе тако хладно и тако паметно на. казом, да му се није могло противуречити. Могло се плакати, али далеко од њега... То је био ужасан сусрет са једним човеком фине проније, тако фине какву ја нисам нашао никад у свету мисли.

Идуће године га затекох још више постарела. Карактер му беше сасвим измењен. Говорио је мало

али строго. Мајку је час ословљавао са најзаповед-

нијом љубазношћу, час са најмолећивијом дрскошћу. ала уза њ. Он беше

Као нека мумија, она је стај мање није нанело штете је умнији.

изгубио косу, али то ни нај лепоти; тако ћелав, изгледао ]

његовој

Жалио се само да га вид издаје али се тешио да је и то добро.

— Бар не видим како свет од мене окреће главу... | — Али, Господине Ђерђе, извикнух ја...

— Не, не, Господине, одговараше ми он. Ја толико опажам, толико ме све боли, толико подносим, да имам права све да кажем... Видите да смо морали да променимо алеју, благовремено наравно... Мама, окрете се он мајци, како би било да ви идете а ја ћу после доћи... Довиђења, мама... говораше он, као обично, на најлепшем француском.

Госпођа Петрићевић оде.

— Сад можемо да разговарамо, рече он. Она је страшно несрећна због мене. (Осамнаест година, од мога рођења до данас, она је стално у друштву једног идиота... Не прекидајте ме, ако ме само разумете. Немојте и ви да будете лажни према мени | Треба бар неко да ме саслуша... Лекари су лажови.. Ја мајци не могу све да причам, јер је жалим ...

(Он се изненада благо онесвесну и момак му приђе. Он га одби и рашири своје огромне беле

руке, изукрштане плавим жилама, гужвајући бебе, којим су увијали његове ноге.

— Мој је живот очајан, Господине, настави он. Ја сам на путу да излудим. Ја знам да је моја болест неизлечива,.. Да, да, неизлечива. За време рата, ми смо читали (односно мајка ми је читала али ја увек говорим ми из навике јер ми заиста и живимо једно помоћу другог; ја њу нећу преживети а ни она мене)... Ми смо читали философе и природњаке, па смо после прешли на медицину. Све смо прочитали о мојој болести... Стрпите се још за минут два.. Ја закључујем да за своју болест

нисам крив, као ни она. Крив је отац, 0 коме не волим ни да мислим, премда и немам неку јасну представу о њему. Постао сам потпуно нервозан. Издаје ме слух, плашим се то ида јој кажем. Боле ме груди, нећу јој ни то рећи. Обузима ме неки страх, нека одвратвост. (Страх од смрти, одврат“ ност од живота, додаде он са нагласком). Не знате шта је од чега одвратније и страшније, да ли тај страх од те одвратности или та одвратност од тог страха... Час сам зао кад видим људе, младиће ... девојке. Завидим, мрзим, немам речи да вам изразим шта осећам. Час сам утучен и онда се молим Богу, постајем побожан и умирен. Моја мати се нада у Бога, ја ропћем на њ. Често проплачемо читаве ве чери, разговарајући о Богу. Она га моли да нас спасе, ја га молим да нас узме; њу и мене, јер ја нисам себичан... Ох, ја бих волео све кад бих могао...

Ту Ђорђе заплака хистерично, утре сам своје сузе и не даде ми да га прекинем... -

— То ми је и најжалије, Господине. Не могу да волим... а волео бих да волим, да лудо, жарко волим свет, људе, сунце, птице, небо, децу, музику, идеје, све, све, све... И онда завидим људима, це ломе свету који то може, који може да воли, и желим да викнем колико ми глас доноси: Волите, волите чисто, волите све, волите! Јер тешко је то бити овако слаби не моћи волети а знати како је то дивно, јер сте то ипак некад осетили... Волите у колико сте умнији, волите у колико сте здравији, волите у колико сте финији... Јер то је сва срећа на земљи .. Без тога нема живота! И радујте се животу, чините добра, будите љубазни, будите храбри, будите искрени... То бих све викао свету, да могу да му дови-