Покрет

покрет 951

покрет што тече без. престанка. То је Париз, и ту је усредсређена сва пажња нашег уметника.

Европски рат спречава Б. Петровића да даље остане у Паризу, због чега се он враћа у Загреб. После 1915 он успева да се дограби Женеве. Овде је трећа а за сада и последња етапа његовог рада. Борећи се са свакодневним тешкоћама, уз то упорно радећи на личном усавршавању, ломећи препреке и расипајући напоре, не штедећи чак ни своје здравље, живећи и дан данас у бризи за одржање себе и своје породице, покрај свега тога Б. Петровић је успео да се истакне као карикатуриста европског гласа, и да на тај начин, бар са ове чисто моралне стране, дође до неоспорног успеха, који му се мора признати.

Ако метемо на страну учествовање Б. Петровића на југословенској сликарској изложби, приређеној 1918 г. у Женеви, он први пут долази у шири додир са западном Европом кроз женевски лист Та Зигз5е.

За тим илустровани месечни часопис, Раде ФАт, у свом броју зе месец септембар и октобар 1923 г. доноси осам веома успелих карикатура Б. Петровића. Пјер Динишон, познати уметнички критичар и женевски хумориста, објавио је овом приликом малу студију о овим радовима, у којој он износи основни карактер уметниковог талента и оригиналности, и одређује му место међу осталим карикатуристима западне Европе. Карикатуре представљају најистакнутије музичке личности у Женеви и, по речима самог Динитона, оне помажу да се продре у „срце женевске Музике“.

Петровићева писаљка, каже поменути критичар, никога не улепшава. Обдарен способношћу проницљивости, он нагриза маску, открива правог човека, који без сумње није себе познавао. Због тога, врлочесто, заинтересовани одриче да позна самог себе, онда кад се његова околина одушевљава сличношћу непријатног портрета. Ову маску носимо сви, она облаже лица најискренијих... Петровић се исто тако везује и за само лице. Овде све доспева и све се своди на њега, средиште вечног судара битности и привидности.“ Критичар изједначује нашег уметника с најјачим снагама у карикатури. „За Петровића, пише Динитон, питање сличности представља једну једначину. Капиело хоће да сведе свако лице на један геометријски облик. Овде је духовна сродност запрепашћујућа. Додајмо још име Рувера, ето уметнике породице, којој припада несташно задиркивало наших величина. Иако увек има изглед немарности, Петровић дуби до саме коске.“

На једном другом месту у истом часопису каже се, поводом Петровићевих карикатура, да Женева сматра за част што у њему располаже са карикатуристом великог талента, чије дело почиње да. се намеће пажњи.

Ово неколико узгред цитираних пасуса довољни су да представе нашој публици вредност и место које заузима на страни Б. Петровић са својим карикатурама. Са истим уважавањем примљена је сарадња Б. Петровића и у женевском музичком часопису 10:580патсзе, тдо је недавно изишао један од његових нај

бољих радова, карикатура Ернеста Ансермеа, чувеног и веома популарног директора Оркестра Романске Швајцарске, у Женеви.

Најзад треба напоменути његову невероватну делатност, посвећену најразличитијим личностима, које су радиле у Друштву Народа. МИ овде, каоиу другим приликама, све што је ма чим привукло уметникову пажњу, одмах је добило свог израза под његовом писаљком. Балфур, лојд Роберт Сесил, Бергсон, Леон Буржоа, Брантинг, Жувенел, журналисте, тумачи, наши делегати, и толики други, — немогуће је све споменути, — који су се појавили у сали Реформације, где се држе главне седнице Друштва Народа, сваки на свој начин огкривен је до најтајнијих преграда погледом Б. Петровића. Његове се карикатуре прештампавају, популаришу и шире кроз целу Европу.

Б. ПЕТРОВИЋ АЛБЕРТ АНСЕРМЕ

Приликом свог кратког бављења у Београду (1922.), Петровић је израдио најдуховитију карикатуру нашег чича Илије, уз још толике карикатуре наших познатих писаца, политичара и истакнутих личности.

Ако би Бранку Петровићу пошло за руком да после карикатуре — на којој се морао све до сад задржати, нагнан борбом за живот и недаћом пређе на довршавање и развијање својих тако снажно започетих радова, инспирисаних нашом народном поезијом, коју он воли изнад свега, наше би национално сликарство добило с њим једног од најизразитијих и најкултурнијих представника.

У сваком случају Б. Петровић заслужује да буде бар толико познат међу својима, колико је у туђини.

М. Р.