Покрет

298 покрет

мењала — што је несумњиво јако штетило ауторитету и угледу наше земље.

Данас пак, после наведених околности, треба обазриво прићи решавању овога питања. Нетачна нам је статистика, али када бисмо је имали она не би могла да забележи повољне цифре о извозу нашег брашна у прошлој години. Разлика од 5 динара била је немогућа да само покрије издатке техничке прераде брашна, а камо лијош двогуби товар и пут који брашно чини да би се могло да извезе. Према једној поузданој калкулацији, онда када је ова тарифа доношена, наше брашно, изнесено на тржиште Италије, Аустрије и Чехо-Словачке, било је увек у диспаритету, што је довољно јасно да би показало са коликим је тешкоћама имала да се бори наша млинарска индустрија.

Овога пута ми стојимо пред могућношћу да ново оптерећење брашна и пшенице буде или предвиђено у нашој новој Царинској Тарифи или пак опет самостално једном одлуком Министарског Савета. У оба случаја, било на један или други начин да се ово предвиди, питање извоза нашег брашна мора бити правилно решено, а правилно решење може бити само оно: у хоме се брашно буде ослободило сваких извозних шеретша док би се на пшеницу, ка на сировину која је потребна домаћој индустрији за прераду, али која се исто тако радо тражи и на осталим пијацама других држава, могла завесши извесна царина, што би пи користило дакле привреди и државним финаисијама. Ово је нарочито потребно када се узме у обзир са колико ће се напора водити овогодишња извозна кампања,

а то се да видети према припремама које чине поје-

дине државе. Аустрија заводи, на пример, на место.

досадашњег 29 оптерећења на пшеницу која се увози и 89/ на брашно, нове увозне дажбине од 4 односно 9 златних круна; када се срачунају све ове препреке које ће имати да савлада наша млинска индустрија, онда је разумљиво да је једино могуће и правилно решење оно које је раније пропонирано.

Када се већ говори о питању извоза нашег брашна онда треба поменути још једно питање од несумњиво исте важности. Реч јо о нашим пасивним крајевима и њиховој исхрани. Питање пасивних крајева код нас после рата (пасивне крајеве пре рата ми нисмо ни имали) постаје више политичко питање него економско. Пре рата ми смо, извозећи у Аустрију храну, снабдевали један велики део данашњих наших пасивних крајева, тако да се данас човек може да запита: зар ми и данас ове своје крајеве не можемо непосредно да снабдемо него допуштамо да их Италија храни и да уједно на тај начин формира свој утицај на те крајеве. Зато мислимо, када се већ приступа решењу овог питања, увоз страног брашна треба оптеретити увозном царином, јер је у основи она и створена да буде заштита наше индустриске радиности.

Само дакле на овај начин мораће се да реши питање извоза нашег брашна, ако се мисли уопште да и нове одлуке не резултују као и ове све до сада: само на штету наше индустриске радиности. Најзад ово шта се тражи само је право, постулат трезвене државе привредне политике, па дакле и дужност владе да ово питање овако реши када се узме још један моменат у обзир: да сем овога што се са основом тражи наш извоз брашна нема других никаквих тарифоих олакшица, као што је то у другим аграрним

земљама, ,

ПРОБЛЕМ НАШЕ ВАЛУТЕ

СТУДИЈА ЗА САНАЦИЈУ НАШЕ ПРИВРЕДНЕ КРИЗЕ — Др. ИВО БЕЛИН. ИЗДАЊЕ „НОВЕ ЕВРОПЕ“, ЗАГРЕБ 1924.

Питање нашег валутног проблема почиње да буде актуелно одмах по завршетку рата. Огромна потреба за новцем нагнала је све ратујуће државе да приступе режиму инфлације и да га искористе преко оног момента, до кога он не мора да буде штетан, и када он постаје убиствен за државне финансије. Режим инфлације био је код нас злоупотребљен, управо његове моментане користи, и експлоатисан и по завршетку рата за скоро пуне четири године. И зато је сасвим разумљиво да је једна овако нездрава финансиска политика, која се за време рата правдала опортунитетом, морала да доведе до кризе наше валуте, која се још и данас налази у знаку пуне девалвације ;

Државна финансиска политика, вођена после рата, не може да се обележи никако као добра. Проблем наше валуте није схваћен у својој суштини и зато су све мере које су биле предузимане за „санирање“ и „поправку“ наше валуте, резултовале су само и увек на штегу вредности нашег новца. Гре-

шило се у основи; у место да се проблем наше ва-_

луте правилно постави и схвати и да се ради на томе да се отклоне узроци, који изазивају пад вредности нашег новца, сва пажња упућена је форми и радило се на томе да се онемогуће последице које су пратиле ову појаву, дакле у место једне финансиске политике широке концепције, ми све дајемо у једној рђавој девизној политици, чија је задаћа: да онемогући спекулације и нагле промене вредности динара, не схватајући дакле да су ове појаве обичне последице разривених дрржавних финансија.

Ако се прегледа дискусија у питању решења нашег валутног проблема, осетно се примећује да и међу нашим најпризнатијим финансиским стручњацима не постоји пуна сагласност, када су у питању мере које треба предузети да би се поправиле наше рђаве валутарне прилике, па дакле и какву државну финансиску политику треба водити. Па ипак могу да се назру два мишљења, или пак из свег материјала које се по овоме питању даје, могле би да се конструишу две тезе. Прва, да треба акцептовати политику снажења динара, дакле дефлације, и друга, за коју се даје много солиднија аргументација, која верује да је једини могућ и најзад правилнији излаз из данашње финансиске кризе: пуна девалвација динара,

Књига Г. Др. Белина: Проблем наше валуше, студија за санацију наше привредне кризе, представља први систем и први конкретни предлог или план за решење нашег валутног питања. Ма колико изгледало да је проблем наше валуте, како га поставља и решава Г. Др. Белин, једна теоретски правилна конструкција, са пуно технички немогућих детаља, ипак решење које даје Г. Др. Белин, разуме се са извесним и малим коректурама, како би се омогућило његово практично спровођење, преставља једини начин за санацију наше валуте па дакле и наше привредне кризе,

У уводноме делу своје књиге Г. Д-р Белин, дајући једну врло прецизну и реалну скицу наших привредних прилика и моменте, који су по њему били од утицаја на стварање и развитак наше привредне кризе, бележи и нарочито подвлачи две чињенице. Он не

"може никако да акцептује политику данашњег Мини-