Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 19. и 20.

14. ЈУНА, 1924 Г, БЕОГРАД

ПАГ УДА И ОЛИ КВО ЈЕ

Једва, је Карађорђе (успео да скрши власт 'војвода и да постане стварни владар васкрсле Орбије, кад дође катастрофа. од 1913., која збриса и уништи све што је за девет година надљудских напора, шодипнуто: државе неста, а Вожд се нађе у изберлиштву. Четврт века касније, чинило се да је Кнез Милош шоститао свој идеал: земља, је добила пранице с којима се он задовољавао, наследна кнежевска власт оситурана, је његовом дому, — испуњени су, дакле, услови за ону тишину, како је он крстио стање мира и нормашног развитка народа, за којим је вечно чезнуо. Али место тишине насташе смутње и волненија п Његово Сијатељство мораде се уклонити из. Отаџбине. После три године, исту је судбину дочекао и његов наследник: волненија су издигла на престо Кнеза Александра Карађорђевића, да, га, шеснаест тодина касније, шрогуталу и да опет врате старог Милоша и Обреновиће. Рестајурашија, је трајала десет година, и кад је изгледало да је авоју ствар дефинитивно обезбедила, — 29. мај 1868. учини крај и њој и Милошевој грани Династије; одменила, ју је на престолу грана, Јевремова. Први представник те гране, Милан Обреновић, добио је наследника 1876. тодине, а већ после пет година главна, му је брига, како ла осигура себи и свом сину ексистенцију — у случају абликадлије. Последњи Обреновић владао је, не рачунајући доба намесни_штва, у свему десет година. Али и у том тако кратком пертолу, сваки васкнији моменат и у приватном животу влалареву везан је ва један државни удар: државни удар значило је проглашење (пре времена) његове пунолетности, државни удар његово аближење са. оцем, „раскраљем “ Миланом, државни удар донела, је његова женидба и раскид са оцем, држајвни удар донео му је омрт. Успостављена је поново линасија Карађорђевића. Краљ Петар дошао је на, престо 1908., али 1914., после победоносних ратова, са, Туреком и Бугарском, он се стварно повлачи и владарску власт врши, као регент, наследник престола.

Тако изгледа кратка шеторија владара обновљене 'Орбије. У монархијама владалац је најјачи фактор постушности и природног и потребног консерваливетва. Његова је мисија да у промене које доноси живот и развој уноси елеменат сталности, како би се пабегли акокови који редовно доносе потресе. По не смета и не спречава еволупију. али јој регулише темпо. Има, истина, сем носиопа Круне, и у Монархијама, 'устанава, које треба да втше исту ову фувкпију; има их и у републикама. Али ни једна, — тако је бар изгледала, истина, освештана искуством Европе, — није могла том задатку да одговагљра, онало као Монарх. У том се, пре рата, док најјаче Монархије нису биле комтромитоване поравима, гледало и главно преимућство монархичке _ форме над републиканском. јако, онда, изгледа поступност код (нас, — то 'се довољно јасно види већ и по наглој смени владара, коју мало пре поменусмо...

Али друкчије није ни могло да буде. Читава,

историја Орбије, аве до уједињења, у истини је само истортшја, птродужења ши развоја устанка, дакле историја револуције. Орбија није била дефтинитивна, довршена. држава; за, сто година. она, је стално била у тостајању. Држава је, (или ако не Држава а, оно њен народ је) као Божанство, сама себи циљ. Код Србије то није био случај: она је имала једну мистју којој је српска, држава, служила само као оруђе, мисију ослобођења (и уједињења читавог нашег народа. Могло је бити разилажења у питању обима, тога, уједињења, али није било разлике у схватању, да. су сва, територијашна. прошштрења, Орбије до 1914. била само етапе, и да најзад ни Букурешки гуговор од 1913. не само да не завршава та проширења, него, обрнуто, да он ствара, услове за нова, и чини неизбежнима. Кад је тој мисији служила Држава, природно је да се том циљу морало прилатођивали и аве што је у њој и што живи и развија се у њеном оквиру. И заиста, се и прилатођивало на један вратоломан начин! Кнез Михајло по својим убеђењима присталипа, „просвећеног апсолутизма“, по својим склокостима, аристократа, — човек реда и закона, улази у конспирације са гарибалдинцима и мамарским емипражнтима, са грчком хетеријом са бутарским „дејцима“. Сав хаос Балкана, и сва конфувипа изазвана, покретом од 1348. године у народима Хабебутшке државе, — аве то тражи, и често добија, полршку код жкнеза-патриоте. (0 друге стране, светоандрејски либералци, људи западњачких идеја, постају експоненти ултрареажционарних православних славјанофила и њихове политике. Касније се тај случај понавља и са радикалима: некалањи социјалисти и Бакуњинови ученици у врло добрим су одностма са царистичком Русијом, и у Србији је. и поред Устава, од 1903. и режима, демократи је пред Велики рат, најмооћлцаја и најутицајнија личност — тофмајстер Хартвиг.

Ни друге државе, до душе, тражећи савезника и сарадника, нису мното испитиваше његове шолитичке погледе и социалне идеале. Републиканска Фралттуска, је ушла врло радо радо гу савез са. аутократаком Русијом, као што се. касније, ни Енглеска, није либила да учини исто. Бизмарк, опет, који је ва републику имао само презирање, нтује сметао учвршћењу републиканског режима у Француској. већ га је дискретно помагао. А његови имитатори, као што је познато. 1917. године отерали (у том прагвпу чак до директног савезништва са бољтпевиима и њиховом диктатуром пролетаријата. Но савезништво је увек у оваквим приликама остајало отраничено само на подручје спољне политике; то је била једна привремена саралња, ва један олрећен посао или грушу послова, и није могла имати утипаја на, унутрашњи живот државе која је савез трашта. Приска, је остаџпала _ Хоенполернека _ Пруска, држава ауторитета, власти и надлештва, независно од тога, да ли је Бизмарк у пријатељству са руским царем, или са италијанском револуцијом. Али друк- »