Покрет

314

покрет

чије су ствари стајале са Србијом. Јер, ту је спољна политика, то јест политика која има да шрибслижи остварењу национални идеал, покшошила све друго. Њој је све имало да служи и њеним захтевима да се потчињава. По природи својој, по евојим циљевима, методама, та је полстика била револуционарна. Она је изискивала радикалну измену оног реда ствари који је, у последњем периоду, поставио Берлинаки Коншпрес а утврдио и одржавао "ројни 'Савез. Успех те политике аначио је уклањање Пурске из Европе и уништење Хабебуршке државе: једно 4 друго могло би ући у програм које Велике Силе, али само као тачка, резервисана дамтекој буру лености (1 фретно комбинованом притикама. Но тај програм постао је и морао је ла буде државни програм за малу Орбтју, земљу од једва три милиона душа! Не зато што је она тако хтела, и што ју је на тако десператне путеве налнала, фантазија, мегаломанија или нерасудност њених државника, већ напросто зато што руте алтернативе није било. Или бшта је само једна: смрт извесна, неизбежна. смрт. (Ове до лома Турске, 1878. године, Орбија је у сталној опасности "од свога Спверена, и свака крива — а било их је мото од 1815., кад је кнез Милош својим споразумом «са Мајрашвтијом оставио ојстове њеној ајетономији! — доводишта, је у питање њену ексистенцију. Из данашње перспективе гледане, те опасности изтледају често или проштаане или уображене, али чак и ако је тако остаје факат, да оне нису такве биле нараштајима (који (су их морали да преживе! Оелободивши 'се "Пураке, Србија се нашла на путу агреатвној Аустрији, која је, окупацијом Босне, закорачтла на Балкан и упутила се ка Солуну. Шрва, етапа на том пуђу била је (Орбија; уз Арустро-Утрааку, којом је, постедеих тодина, стварно већ владао трестоштонастедник Фра Фердинанд, за њу није бтло живота. само (у матловитим пројектима, 'млућнасти: она је увимана у рачун као врло блиска, неивбежност. Још ва: анексионе кризе 1908.—1909. војни (кругови (у тражили „окупацију , а 1913. у лето, после пораза Бугарске, „екепедиција,“ против Орбије одтожена је само услед противљења, Итагтије, (по већ у пролеће 1914. (далеко пре сарајеваког атентата) рат је био решена, ствар.

Налавећи се стално у тако очајном положају, Орбија је морала имати и очајничку политику. И талва је, заштста, њена шолитика и била: т за, Карађорђа, и ва Милоша, и за Михашта, и: ва Краља Петра. Није била таква само анда кајд није биџва, ниша ва. Као што је већ напоменуто, та политика, миорашга, је шертурбације и катаклизме у нроти ма одакле долазиле, да сматра погодним фактором, јер само преко талсвих катастрофа водио је пут спасу. И најзад је спас дошао, ув какве жртве то знамо: у буквалеом 'амисту речи, читав живот народа! бло је (бачен на коцку. Но то је рат изискивао 1 од друштих: и Французи, и Енолези, (пи Немци, и скоро ови вајраћени, морали су дали више него што су и мислити да, могу. Али код ових народа те жртве су дале генера-

И њена смрт није више предвиђана.

ције које је рат зграбио, и пошто их је зграбио; у (Србији, шак, од када постоји, све генерације су морале живети у сталном очекивању, да се сваког момента, такве жртве заишту и у спремности да, се оне даду. По је за њу значило доба мира. И зато је Орбија свима, аредствима морала гледати да створи себи излаз из тако несносног стања. Зало њена политика, никад није могља бити консврвативна, јер таква, политика, била, би политика, абдикације на жожвот. Тек, пошто је испуњен нашионални птропрам, датксте после уједињења, оваквог какво је санкционисано уговорима о миру, ми смо први пут у својој новој иеторији дошти у мопућност да (се помиримо (са стањем каливо јесте, и да не тражимо њепаву насилну измену. Тек тим ми (улавимо у нормаднојст.

То, наравно, мора имати и реперкусије на укушви али јавни живот. У прво доба, политичке странке у Орбији, у колико (нису биле само клике, значиле ву, авака за себе, једну одређену оријентацију у спољној политици. Па и касније, све до рата, или заштраво до свршетка, рата, у знатној мери се осећао овај моменал у диференцирању шартија. "Ло није бита никаква, аномастија, у доба кад је главни штроблем бо: наћи услове за што потштуније ослобођење Отаџбине од стотљашшње стеге и контроле. Јер без решења тога проблема , на, друге се није могло ни мислити, Али танас ву ствари из основа измењене: наша, држава, је у могућности да има једну одређену политику, која не тражи нагле преображаје и коју молу шримити, те у пракси апроводити, све странке којима, народ повери вођење државних послова па биле оне консервативне ишли радикално-налтредне.

Уопште ово елиминисање спољне политике из партијаког октвота вероватно ће убрзали шропес природпор прушисаљња, грађана, гу «странке. Настаће диференцијација трема томе: какве реформе ко хоће и којим их путем жели видети остварене. А такве диференцијалтије одвојиће оне који не ападају заједно: пропрестане струје од консервативњних. И то ће бити добит. Јер један од недостатака нашег шоштитичког жатвота и у том је што нисмо имали тетински консервативних странака. Оно што сеу птроштости обитлчтно трокривашо тим именом, у истини је ознатчавало прушпе људи опортувиста, сштремшних ша све компромтсе, без обвтра на икаква начела. Уосталом, у једном тако бурном пертоду какав представља истортја 'Орбије где је аве било провизорно, нтје ни било мопућно да. се раввију странке које би само са великим оттревом и устезањем пристајае да се нешто што је иакустном (утврђено да може бити корисно одмени нечим другим што обећава да ће бити корианије ефикајаније. У таквим отришткаљма, натле шромене изпледале ду природне, п нитде ту ивавивале отшора. Међутим, тек кад консервативне спле у нашем јаљвном живоу свесно буду улазиле у дејство, тек тада, ће тај живот доћи у равнотежу. Бев тога, остаћемо ју пометености, која не само да ремети здрав политички раввој, него нам и равмах социјалних покрета, параливује.