Покрет

328

И цвет и нада лепој држави (Костић)

_А цвет и нада лепе државе (Пандуровић)

Ко раздешена звона штромукао

а (Костић и Пандуровић)

Овај последњи стих у оритиналу гласи:

Гаве зтогег рез јаполеа ош: ој ле апа ћагзћ

дословно: Ко олатка звота, јравдешена, ивашла иа

склада и промукла (драпава.), т.ј. као звона, која су била слатка, мила, па су раздешена, изгубила свој оклад, постала храшава. Или можда: Ко милих авона храпав, раздешен склад. Враћање на, Костића, очевидто ни овде није у интересу боље интерпретације Шекспира.

Из Костићевог стревода, је и: посрну ум (дух). У мом треводу је: оборен; у орипиналу о'егтточоп т. ј. срушен доле, оборен. Ни овде враћање на, 00 стића није добро. Посрнути (није исто што и Ошти срушен; јер ко посрне не мора пасти доле; а Офелија, затим о нарочитом емфавом још једантут понавља, да, је Хамлет: филе, дише долол: т. ј. са свим, са свим, (сав, сав) доле, сришен (обогоч. пао)! Пао да та види пред собом срушена! Одмах затим и каже: сад гледам (видим) тај племенити, најсуверенији «владарски, параки, мајестетски) разум ко мила ввона раздешена и т.д. Ив Костића, је и епитет 84носна кога, нема у Шекспиру, а Г. Пандуровић је томе дао још песме п од његових завета. налттравио је све његове загвете.

И Костић и ја казали смо: сисала мед; тагтно по оригиналу: зиск 4 фће ћопеу. Г. Пандуровић шошравља то у пшела мед. Мед, се, мислим, више сиса него пије. Сем тога, Офелија која од матере Хамлетове добија епитет цвеће, и која се у трагичном лудилу свом појављује сва у цвећу и држи читав један прави љубавњи говор цвећа, као да на овом месту види Хамлетове љубавне завете као шветове из којих је она сисала, мед.

Враћајући се Костићу Г. Пандуровић је поправио и мој дословно верни превод: Дворана, војника, учењака, око, језик, мач. (Тће соцтег5, 50!ФШег8а, већој. г5, еуе, Топоце, оуога) Ја сам међу својим примедбама (стр. 162. мог превода) скренуо пажњу на тај необични ред речи у Шекспиру, наљвео да то Шекспир и иначе практикује, и да се томе као паралела цитира и један стих из Лукреција. Костић је тај карактеристичан ред речи Шексширов поправио, на овој наглин, према, обичном 21огичном реду: Вид круни, књизи језик, војсци мач! Г. Пандуровић је и поправљао ред речи, и додао више речи него што је у Шекспиру, и од једног араког стиха направио пуна, два:

То бистро око двора, војске мач, Та реч и језик мудрости и знања!

Око је постало бистро око; реч је постала реч ц језик; ученост је постала мудрост ц знање! И већ наравно: Шекспиров дворанин претворен јеу двор, војник у мач, а учењак у мудрост! — Ја сам се чувао тога да поправљам Шекапира, не видим зашто је то потребно, јер нас на, крају крајева код Шексшира, интересује израз, фраза, конструкција, начин мишљења и изражавања Шекспирова, а не Лаве Костића или Г. Опме Пандуровића/

Шекспирово познато, код мене дословно тачно птреведено:

Има на небу (и земљи више ствари

Но што се у вашој философији сања, Хорацио!

ПОКРЕТ

Г. Пандуровић је према Костићевом: од земље до неба! поправио у: између неба ч земље. Место: има, више ствари — него што, — Г. Пандуровић је поправио: има много! Једна од најпознатијих фрага, Хамлетових добија тако један нетачан израз! У језпри срца — ап ту ћеатб5 соге — Г. Пандуровић је трема Костићу изразио са дно срца! Цела визуелна олика Шекспирова, а Шекспирове су слике карактеристично визуелне, не аудитивне, ни ашстрактне, — о срцу као плоду воћа (крушке, јабуке И од.) са коштицом, језгром — изпубљена, је у речи дно.

„То ако Бог да неће изастали!“ Г. Пандуровић је маменио у: то ако Бог да, неће маљкати! што за, цело није поправка код оног боље познатог значења, речи маљњкати. ". Пандуровић је поправио и фразу о времену изашлом из зглоба који Хамлет има, да поправи (намести). Иштчашен зглоб се не поправља, нето намешта. У монолопу: Бити или не бити! Г. Пандуровић је одмах у првом стиху шрема Костићу додао реч: сад. Као што из ритмичких равлога Немци додају: пшп. Недавно један немачки критичар, говорећи у опште о немачким преводима, Шекспира, каже да баш тај, иначе широм света, чувени стих Хамлета, до сад још није добро треведев на, немачки! То пшп — то сад — тај мали додатак даје Хамлетовом монологу једну тренутну, ва, тај моменат везану увертиру. Тога сад — пип, ентлеаки би било —пом — нема у оригиналу, ни у мом дословно верном шреводу. Хамлетово питање: Бити ил не бити, опште је, универзално, не везано за један моменат, за једну ситуадију, за једно место или једно време, него за, цело биће у опште, за егаистенцију живота, у опште! Додатак речи сад томе стиху, једна, је од најизлишнијих и најнедозвољенијих потравака Шекспира!

Далеко би ме одвело када бих се задржавао на свима иаменама и тобожњим поправкама Г. Пандуровићевим само у овим цитираним стиховима. Довољно је ово што сам изнео да се покаже, дасу ње пове измене и потравке измене не на боље него на горе, не у интересу боље интерпретације Шекспира, него на штету Шекапира.

Ја ћу се још са неколико речи задржати само на изменама, које је Г. Пандуровић чинио на ритму и стиху. Натовестио сам већ да је Г. Пандуровићју александринат у толико ближи, да он често сасвим и неосетно јамбске десетерце Шекспирове преноси у александринце. |

Оставимо слиховане завршне стихове, тло на пр.: После трошштих јада гледам у јад тај! Зацело није ни јамб, ни десетералљ на ттр. ово:

Има много ствари између неба и земље 0 којима ваша мудрост и не сања.

Или: Дићи се и борбом учинити рај!

Или: Кад сам себи можеш слободу да даш.

Или: Да пркосиш мени скачућ у њен гроб.

Ишли: Али тихо! Хајдмо сада матери!

И тако даље! Трохејсоких почетака је пуно ну десетерцу Пандуровићевом, што му често одузима јамбект каралстер.

Ето, то оу били моји разлози вбог којих нисам могао усвојити измене и поправке Г. Пандујровићеве на мом преводу, и због којих сам одбио катеворично сваки комштромто у овој ствари. Тек пада сам видео Г. Пандуровићев рукошис, дошло ми је

у свест што ми је Г. Панудуповић оно вече када ме