Покрет

покрет 327

0 проклетство, срам, Што сам рођен да га ја намештам сам —

које сам изменио у: Проклета шега та, Што сам се родио да га намештам а онда је овај проценат још већи.

Ради боље илустрације међусобних одношаја. наших превода навешћу одмах и одговарајуће стихове из Костићева превода, којим се Г. Пандуровић такође служио. (Л. Костић, „Хамлет“ Мапа Библиотека.). Узмогне л шта сиромах Хамлет вам учинити, ко пријатељ и друг, ако Бог да. Сад хајдмо заједно ал: увек прст на уста, молићу. Расклиматано време! О проклети час, што мене роди, да му свлопим јаз. (стр. 50). Јер ко би подно ругша времена, неправде владе, бесних гонидобв, безаконост, нељубљености бол, безочност власти, срам што подноси од невредника тиха заслуга, кад може покој наћи себи сам тек једним шилом: (стр. 95) јер си вазда ти све трпео, а као не трпиш ништ; им блато си и злобу срећину једнаком хвалом примао: благо том што му је с умом удешена крв, те није рупа врули срећиној под прстом да јој свира. Дај ми тог што страсти није роб, унећу га срцу ми на дно, срце срца мог, ко тебе што сам. (стр. 105) Хамлет. Мила ми беше; браће читав свет не достиже милошћу својом свом до мога миља. — Шта би за њу ти: Краљ. (, манит је, Лаерте. Краљица. За име Бога, маните га се. Хамлет. Покаж ми, хајде, шта би за њу ти: У плач% У боје У посте ил у пропаст: Би л пио жучиј Крокодиле јео! Ја бих. — Да л амо дође плакати; Упркос мени скочит у гроб јој“ Сахран' се с њоме жив, па ћу и ја; о горама трабуњашз Нек на нас милијон рала врпњу, док тај брег не спржи теме пламом сунчевим, а Оса под њим брадавица као! Разметати се, видиш, и ја знам. Е (стр. 195—6)

Као што се види, последњи стих је Г. Пандуровић дословно преписао из Костићевог превода, а све остале с малим ивменама из Мог. Враћање на, Костићев превод овде једноставно не ваља. Оригинал касе: Мау, ап ош тошћ, Ј'! гап! аз ме аз Фћош Ако хоћеш да се размећеш, да говорит високопарно, ја. ћу се хвалисати исто као и ти. У Костићевој верзији те фразе цела прва, половина је једноставно изостављена, што код елиштичнот начина и стила, Костићевог није чудно, али није ни добро.

Било би више но наивно и помислити, да, је Г. Пандуровић у делом свом послу овако једноставно поступио. Он се поред мог превода служио и преводом 1. Костића, којим је некад био јако оду“ шевљен; на сваки начин и ппозним францускам преводом од Монтегиа, и вероватно још неким треводима.. Он је конзултовао одиста И друге књите сем мог превода, само, на, икалост није конзушлтовао, јер није могао конзултовати, Шекапиров оригинал, критичка издања оригиналног текста, једном речи

башш оно ашто је за један превод најпотребније. У

недостатку тога, Г. Пандуровић је, олужећи се мојим преводом као основом извадио из њега највећи део текста, и ув припомоћ друпих шревода, хтео створити нешто „ново“. То је тај нови покушај песни“ чке интерпретације Шекспира! Одиста веома нов покуштај! Само је штета што нити је нов нити је у опште могућ као покушај интертреташије. Когтико је нов, то сведоче они стари преводи Шекспира код нас са немачког и руског и друпих језика, да 1080риштне па и за књижевне потребе, рафђених у доба, када се код нас слабо ко налазио који је учио језик Шекспирових драма. Нов је одиста у толико што је то један српски превод са другог „српског пре вода. Као интерпретација Шекспира, тај покушај је а рпоп немопућ из простог разлога што се је дан страни текст ни уз притомоћ најкритичеијет и најдословнијег превода једноставно не може интершретирати, ако се језик оригинаша не зна. Ту никакви софизми и резони не могу помоћи.

Да се то покашке и да се створи слика о том како је Г. Павдуровић поступао онде, где бе уда“ љавао од мог текста, и ради боље илустрације његових метода, навешћемо и објављене друге стихове његовог текста, карактеристичне за, 0ов0. Ево:

Стефановићев превод „Хамлета“, стр. 69.

(0) какав племенит дух је оборен ту: Дворана, војника, учењака око,

Језик и мач, државе цвет и нада. гледало моде, узор васпитања,

(Свих посматрача циљ, сав пропо, сав! А ја свих жена најбезвреднија,

И најнесрећнија, што сам сисала

Мед од музике његових завета,

Сад гледам дивни тај и царски ум Ко мила звона раздешена, пукла.

Тај несравњени облик младости цветне Заражен лудилом. О јадна ја,

Што видех прошла и сад ова зла!

Пандуровић „О Хамлету“ ПИ. „Мисао“ 16. фебруар 1922. стр. 249. |

0, какав диван ту посрну дух!

То бистро око двора, војске мач,

Та, речи језик, мудрости и знања.

А цвет и нада лепе државе,

Васпитања шример, огледало моде,

Очима свима и узор и циљ, —

(Све је то сада разорено, све!

А. ја, најбеднија п најнесрећнија.

Од свију жена, што сам пила мед

Заносне песме завета му свих, —

(Сад гледам дивна, краљевски тај ум

Ко раздешена звона промукао,

А несравњену цветну младост ту

У лудилу свелу. И ја, бедна, вај!

После прошлих јада гледам у јад тај! Навешћемо овде одмах и то место по Кости“

ћеву преводу:

Офелија. 0, племенити ту посрну ум! Вид круни, књизи језик, војсци мач: И цвет и нада лепој држави, Жеивотом оглед, узор начином, Глед гледалаца, прото, пропо сав! А. ја, јадница сиромашица, Што сисах клетве заносне му мед, Сад видим светли, владарски тај ум К'о раздешена звона промукао; Тај дивни отас, младалачки лица цвет Оакежен взаносом. О, куку ми! Што видех то, што гледам муку ми!

Очевидно је да. је овде Г. Пандуровић одоту“ пио од мог текста, и, као што пажљиво читање реда по гред шокавује, мешао та, са. стиховима и речима Којетићевим. Два стиха су с незнатним изменама. дословно треписана из Костића:

| | Е