Покрет

покрет 317

ВАРОШКА СВАДБА У СЕЛУ“

таство материјала, у толико пре што нас је наше љубопитство бацило на више става проучавања, кров њу, те се нисмо скоро ни на једној довољно задржали, то се бојимо да нам се у овом есеју не омакне који смелији закључак који би могао повредити правога стручњака; такође немогућност добавити једну књиву у овој прилици од неоцењиве важности, из које у своје доба нисмо правили изводе, _„Демелићеве правне обичаје код јужних Оловена“ који је један од најпаралелнијих зборника наших обичаја, баца нас у забуну. 'рудићемо се према

томе да дотичући се мнотих проблема не 'одотушпамо,.

никако од два три основа, чије смо решење себи поставити за задатак. Тако ћемо увода ради шокавати најпре како се у једној народној песми, скидајући слој по слој естетике и поступног дивилизовања, анегдоте може доћи до вероватне митолошке летенде која је могла послужити за мотив песничком стварању. Велимо: вероватне, јер се не ослањамо ни сами одвише, нити сматрамо за кашиталну дотичну методу енглеских научника. Верујемо на против да је у многим песмама, то сасвим видно, но да ипак не треба, тенералисати, ни сматрати да свака песничка, инспиратија у народу мора бити мистичарског карактера; али такође да, се шрве песничке творевине,

жРад једног битољског сељака крајем ХЈХ века (својина · Г-ђе Иванке Иванић—Краков) рађена акварелом, са ретком свежином духа и примитивним надахнућем.

врло тесно везане за митологију, анимизам, тотем фетишљ свакако због своје природно велике сугестивности нису могле затрти, но су постушним поихолошким шребојавањем лопрле и до нас. Чини нам се да, је „Женидба Милића барјактара , једна од таквих, поред оних Косовског Опева, Краљевића Мајрка, и др. Позната, је тема ове песме: Милић проси девојку, која на путу, до женикове кубе, пренемогне и умре, на шта он од превелике туге и сам свисне. Човечанска, дубока, осећајност ове песме, обилност декоративности у обради, чине је једном од најлепших. у нашој епици. Кад се томе дода сутестивност која долази од неког тајанственог подразумевања, на које као да се односи стих по стих неком страшном узбудљивом логиком, онда њена лепота делује неодољиво. Увмимо да део овај опис, ослонимо ли се на извесне знаке, даје лагани, патетични и прагични опис свитања, небесних одблеса и боја, заласка, сунчевог, цео онај проарачии пли огњени живот неба, за време једног дана, а не екључиво живот људи, и већ ће се сугестивност сама наметнути. Жишвот љу= ди на земљи ако има једну трагичну аналогију са жетвотом целе природе, ако се природа и људи узајамно симболивирају: онда и свака песничка хипербола, метафора, поређење и т. д. не значи само један уметнички облик, него непрестано спајање суд“ бине човека, и природе целе, и то помоћу сликовитог проширавања језиковнот и песничког иврава; знали